Prikaz knjige „Moj brat Muhamed Ali“: Trostruko iznenađenje

Izvesno je da nikada nije bilo – a teško da će i biti – sportiste poput Muhameda Alija. S jedne strane, bio je planetarni šampion boksa u teškoj kategoriji i čak i posle kraja karijere bio u stanju da pojavljivanjem na cesti zaustavi saobraćaj u Njujorku; u Ginisovoj knjizi rekorda za 1980. godinu se mogao naći podatak da je „pretekao“ Abrahama Linkolna, Napoleona Bonapartu i Isusa Hrista u neformalnom takmičenju za figuru o kojoj je najviše pisano u istoriji sveta. S druge strane, Ali je umeo da na pitanja novinara odgovara automatski smišljenim stihovima, promenio je veru – rođen je kao katolik Kasijus Klej – jer islam odbacuje osvajačke pohode, bio je ikona protesta protiv američkog rata u Vijetnamu u koji je odbio da ode po cenu višegodišnjeg oduzimanja profesionalne licence; što se tiče onog, Zalivskog, od Sadama Huseina je izdejstvovao oslobađanje petnaest talaca; ulagao je u prosvećivanje muslimanskog sveta, a 2005. godine mu je uručena „Medalja slobode“ koju lično dodeljuje predsednik SAD. Uglednu nagradu mu je Buš mlađi uručio „zbog njegove predanosti borbi za ljudska prava i slobode, humanitarnu pomoć i slobodu veroispovesti“.

U skladu sa krajnje atipičnom građom koju pruža život vrhunskog sportiste i činjenicom da deo njegovog životopisa nije bio opštepoznat, iznenađujuća je i njegova, kako u podnaslovu piše, „sveobuhvatna biografija“. Da bi ona zaista takva i bila, insajder koji ga je pratio od dečaštva u Luizijani do smrti, brat Rahman Ali, uz pomoć nagrađivanog i čuvenog novinara Fijaza Rafika u rečenom žanru je postavio lestvicu najviše moguće. Kao što je i logično, porodični i sportski insajder (Rahman Ali je takođe bio bokserski teškaš) i žurnalista specijalizovan za sport i usmene biografije slavnih ličnosti, poput Brusa Lija i Arnolda Švarcenegera, zajednički doprinose štivu prilozima koji se tiču vrlo širokog spektra tema, od humanističkih, preko ličnih do profesionalnih. Čitalac je u prilici da sazna mnoštvo pojedinosti o Alijevom porodičnom životu, braku, razvodima, promiskuitetu – i o njegovom razgovoru sa Silvesterom Staloneom o tome – o prisnom odnosu najčuvenijeg teškaša prema fanovima i običnom svetu ali i, recimo, manje poznate podatke o njegovom posredovanju u mirovnim pregovorima u iračko-iranskom ratu.

Sasvim neočekivano, biografija sadrži i svojevrstan analitički deo, dobrim delom zahvaljujući Rafikovim intervjuima sa Alijevim suparnicima u ringu (Džordž Forman, Lari Holms i dr.) i mlađim šampionima poput Šugera Reja Leonarda, kao i sa raznim sportskim novinarima, ali i prigodnim iskazima fotografa Džordža Kalinskog, dok su u sličnom maniru i reči bivšeg fudbalera i glumca Freda Vilijamsona. Naime, u „analitičkom delu“ obrazlažu se tajne Alijevog bokserskog stila koji je odavao utisak da nema opasnijeg teškaša što zadaje lakše udarce, odnosno da je on jedini teškaš koji kao da boksuje u kategoriji lakih. Postojao je i bitan mentalni deo te strategije: glavni junak ove knjige, ironičan maltene poput Platonovog Sokrata, u ringu se pravi da nešto nije u redu s njim, počev od toga što bezmalo sve vreme pleše, dotle da odaje utisak da je gotov, što bi onda, nastalim neoprezom suparnika, odnosno sopstvenom brzinom koja je tolika da ju je teško ispratiti, efektno obrnuo u svoju korist. Uza sve to, knjiga otkriva višedecenijsku tajnu: da li je Muhamed Ali zaista iz protesta bacio svoju olimpijsku medalju u reku?

Iznenađujuća je i recepcija ovog naslova. Pošto je požnjeo mahom pohvalne kritike, pa čak i nagradu za knjigu godine Sandej tajmsa, usledili su prevodi na francuski, mađarski, ruski i brojne druge jezike. Posredi je, ne zaboravimo, biografija jednog boksera. S tim što je taj bokser – Muhamed Ali.

Autor: Domagoj Petrović