Prikaz knjige Mihaila Lidersa „Ko seje vetar... Šta su zapadni političari uradili na Orijentu“

Kretanja izbeglica ka Evropi pokazuju, između ostalog, nepravičnost našeg svetskog ekonomskog poretka. Uzroci bega su, međutim, mnogostruki, a u debati o tome sve više se insistira da problem treba rešavati tamo gde je nastao, naime na zaraćenim područjima Avganistana, Iraka, Libije i Sirije, da navedemo samo neka. Zbog toga se isplati da se geopolitički konteksti pogledaju i iz istorijske perspektive. Izreka iz Starog zaveta „ko seje vetar, žanje buru“ naročito je primenjiva na zapadne intervencije na Bliskom i Srednjem istoku nakon kolonijalnog doba. Sve je počelo pedesetih godina. Toliko daleko u prošlost ide Mihael Liders, koji je dugo bio dopisnik s Bliskog istoka nedeljnika „Cajt“, i pokazuje kako su iz zapadnih intervencija proizašli i nastali fanatični islam, teror i nasilje Islamske države. To je svojevrsni obračun sa zapadnom politikom „koja rado pretenduje da njeno delovanje ima svetsku orijentaciju“, ali je na Bliskom i Srednjem istoku za sobom više puta ostavljala spaljenu zemlju. Kako ovaj publicista piše, sadašnji sukobi se mogu razumeti samo ako se pozabavimo uticajem zapadne politike na ovaj region od okončanja Drugog svetskog rata.

Pad u greh se dogodio 1953. godine, s rušenjem Mosadeka, prvog demokratski izabranog premijera u Iranu. Njegova politika je imala za cilj nacionalizaciju naftne industrije (90 odsto nafte kojom se trgovalo u Evropi u to vreme je poticalo iz Irana). Velika Britanija je smatrala da je time ugrožen njen monopol na iransku naftu. Zbog toga je zajedno sa SAD, precizno isplaniranim pučem, razbila demokratiju koja je obećavala uspeh i zamenila je diktaturom šahovog režima. „Bez tog puča protiv Mosadeka ne bi bilo islamske revolucije u Iranu 1979, a ta revolucija je, sa svoje strane, u Iranu izazvala mnoge druge probleme, a između ostalog i rat između Iraka i Irana, koji je dao maha Sadamu Huseinu.“ (Intervju sa M. Lidersom u Naslovi, teze, temperamenti 19.7.2015). Taj rat je, pak, SAD sa svoje strane namerno produžavao isporukama oružja i otrovnog gasa iz Nemačke. Tek kad je Sadam Husein „prekršio tabu“ i kad je napao „američku benzinsku pumpu“ - Kuvajt, situacija se okrenula protiv njega.

Avganistan je 1979. godine postao geopolitičko bojno polje: SAD su podržale talibane i mudžahedine, jer su htele Sovjetskom Savezu da prirede njegov Vijetnam. Činjenica da time snabdevaju oružjem i tehnološkim znanjem islamiste za njih je tada bila od drugorazrednog značaja. „Kad se osvrnemo unazad, taj sveti rat u Avganistanu bio je odlučujući momenat koji je raspirio požar“, to jest razvoj događaja koji su doveli do nastanka Islamske države, čiji koreni leže u Saudijskoj Arabiji, odnosno konkretno u vahabističkoj državnoj doktrini koja tamo preovlađuje.
Liders navodi brojne interesantne detalje. Priča, recimo, o konstruktivnim pregovorima između SAD i talibana o izručenju Osame Bin Ladena. To se naglo izmenilo kad je američka krstareća raketa u avgustu 1998. uništila Bin Ladenov logor za obuku u Avganistanu. Ovaj napad je izvršen u vreme kada je afera oko Monike Levinski bila na vrhuncu i većina komentatora se slagala da je trebalo da odvrati pažnju američke domaće javnosti od tog skandala. „Da Klinton nije imao ljubavnu vezu sa svojom stažistkinjom, Amerikanci bi možda sačuvali 3.000 ljudskih života, a Iračani i Avganistanci stotine hiljada života svojih civila“, zaključuje Liders.

Sve u svemu, Liders dolazi do zaključka da su Amerikanci stvorili osnovu za nastanak Islamske države. Tu je verovatno prilično u pravu, jer oni nisu imali nikakav plan za političku budućnost Irana. Najveća greška SAD bila je to što su raspustili iračku vojsku, tajne službe i partiju Baas. Time je preko noći bez posla ostalo 100.000 sunita, koji su prešli u podzemlje i danas se mogu naći u redovima Islamske države. Ova nova netransparentnost zahteva, smatra Liders, diplomatiju, međukulturni dijalog i pragmatizam. Sitničavo vođenje dnevne politike i podela sveta na „dobar“ i „loš“ previđaju da većina ljudi na planeti vodi život u kom se oseća nemoćno, obespravljeno i bez šansi za samoopredeljenje i dostojanstvenu egzistenciju.
 
Izvor: prozukunft.org