Prikaz knjige „Mavrov izveštaj“ Lejle Lalami – neverovatno snažna priča

Godine 1527. flota od pet brodova je zaplovila iz Španije ka Novom svetu sa misijom da se iskrca na obali novotkrivene zemlje La Florida. Nakon iskrcavanja u blizini današnjeg Sent Petersburga na Floridi, vođa ekspedicije, Panfilo de Narvaez, zaputio se u nepoznatu unutrašnjost kontinenta u potrazi za zlatom za beznadežno izgubili; počeli su da umiru od gladi i bolesti, udavili su se ili su ih ubili pripadnici lokalnih plemena. Na kraju, od trista ljudi koji su pošli u istraživanje, samo četvorica su preživela: tri španska gospodina – Alvar Nunjez Kabeza de Vaka, Alonso del Kastiljo i Andres Dorantes – i Estebaniko, mavarski rob.
Rečeno je – istoriju pišu pobednici. Dok je Narvaezova ekspedicija bila katastrofa gotovo apsurdnih razmera, pa je njegovo ime godinama kasnije korišćeno kao sinonim za propast, ova četiri muškarca (koje je na severu Meksika pronašla grupa španskih robovlasnika „čudno obučenih i u pratnji Indijanaca“) bili su, ako ne pobednici, onda bar preživeli. Zajedno su prošli najgore stvari na koje su mogli naići na novom kontinentu, i na kraju uspeli da za sebe pronađu utočište kao iscelitelji među američkim domorocima. Njihov povratak smatrao se trijumfom koji se graničio sa čudom, a priča Kabeza de Vake o njihovim avanturama, koja je objavljena po njegovom povratku u Španiju, bila je veoma slavljena. Ali ta priča je otkrila da čak i među preživelima nisu svi jednaki. Dok se o trojici Kastiljanaca jednako pripovedalo, rob koji je tokom osam godina bio sa njima u svakoj etapi puta, dobio je jednu jedinu rečenicu u biografiji. „Četvrti među nama“, kaže Kabeza de Vaka, „bio je Estebaniko, arapski crnac iz Azemura.“ I to je to.

Kada je naišla na zapis Kabeza de Vake gotovo petsto godina kasnije, Lejla Lalami je bila zbunjena, a zatim fascinirana propustom. Danas se Estebaniko smatra prvim afričkim istraživačem Severne Amerike i naknadno je svrstan u ličnosti od istorijskog značaja, ali u to vreme, boja kože i društveni status osigurali su njegovo ćutanje. U svom romanu, koji je bio u užem izboru za Pulicerovu i širem za Bukerovu nagradu, Lalamijeva je pokušala da mu podari glas. „Mavrov izveštaj“ nas vraća u neverovatni i zastrašujući svet svetlosti, toplote i nasilja koji je opisao Kabeza de Vaka, samo ga ovog puta vidimo kroz oči čoveka koji je tamo odveden kao nečije vlasništvo i koji nema predstavu o sopstvenoj sudbini niti ličnom bogaćenju koje su pokretale Kastiljance.

Kabeza de Vaka nam ništa nije rekao o Estebanikovoj prošlosti tako da mu je Lalamijeva dodelila sopstvenu ideju o tome ko je – njegov izveštaj o ekspediciji je pomešan sa bolnim sećanjima na prethodni život. Saznajemo da mu je pravo ime Mustafa, i da je nekada bio uspešan trgovac u prosperitetnom marokanskom gradu. Ali kada su Portugalci osvojili Azemur 1513. godine, stanovnici tog grada su dovedeni na ivicu gladi pa se Mustafa, očajnički pokušavajući da spasi porodicu, prodao i postao rob. Poslali su ga u Sevilju gde je kršten i dato mu je novo ime; njegova vera i identitet su jednim činom skinuti sa njega.

Sposobnost jezika da oblikuje stvarnost je lajtmotiv „Mavrovog izveštaja“ i kroz istraživanje koje je Lalamijeva sprovela, ovaj roman uspeva da se izdvoji iz porodice istorijskih, i predstavi se kao mnogo više od toga. „Kako su krajnje neobični običaji Kastiljanaca“, govori Mustafa dok sluša kako tek pristigla ekspedicija na La Floridi izjavljuje da je ta zemlja njihova u ime Boga, Svetog Petra i kralja. „Samo zbog toga što nešto proglase, oni veruju da tako i jeste. Sad znam da su ti osvajači, kao i mnogi drugi pre njih, a bez sumnje i poput onih posle njih, držali govore ne da bi izrekli istinu nego da bi je stvorili.“ Kako roman odmiče, postaje nam jasnije da je upravo Mustafin dar za pripovedanja, za korišćenje reči kako bi preoblikovao svet oko sebe, ono što mu dozvoljava da preživi. Kao dobar sluhista, lako je pohvatao jezike novog sveta i kada bi nailazili na nova plemena, njegove priče o stvarima koje su doživeli su im obezbeđivale hranu i sklonište. Njegovo poznavanje narodnih lekova mu je kasnije obezbedilo reputaciju iscelitelja, što je moglo biti i mač sa dve oštrice  – razmišljajući o tom riziku, Mustafa kaže:  „Ako bih se susreo sa bolešću koju ne poznajem“, kaže: „saslušao bih bolesnog čoveka ili ženu i ponudio im utehu u obliku duge priče... To je, takođe, nešto što sam naučio na pijacama Azemura: dobra priča može da leči.“

„Mavrov izveštaj“ je više od dobre priče, zapravo je odlična: bogata, živopisna i očaravajuća – promišljeno istraživanje o tome kao oblikujemo narative sopstvenih života. Lalamijeva je uspela da od Estebanika stvori ljudsko biće koje živi, diše i potpuno se razvija, istovremeno mu dajući mogućnost koju su mu prvobitno uskratili njegovi saputnici – daje mu budućnost. Naravno, to je samo priča, ali kako nam to Lejla Lalami pokazuje u romanu, ne postoji nešto što je „samo“ priča. U pravim rukama, priče imaju izuzetne moći: da uteše, podrže i promene.

Izvor: theguardian.com
Prevod: Dragan Matković