Prikaz knjige „Limeni dečaci“ Svetlane Aleksijevič

Dobitnica Nobelove nagrade beleži priče ruskih vojnika poslatih u beskorisan i žestok rat u Avganistanu.

Kada bi knjige imale sertifikate kao filmovi, „Limeni dečaci“ bi verovatno imali 15. Veliki deo knjige govori o sistematskom sakaćenju, uništavanju, zloupotrebi i izdaji jedne generacije sovjetskih tinejdžera poslatih da vode rat u Avganistanu tokom osamdesetih godina. Bilo je i starijih ljudi, ali većinu su činili momci  od 18 i 19 godina, i zbog toga ova priča odzvanja neverovatnom snagom.

Vrlo malo izveštača je pratilo ove mlade ljude do Kabula, a kamoli dalje. Većina sovjetskih novinara su se držali bezbednih naslova o tome kako Sovjetski savez stvara komunizam u zahvalnoj, nazadnoj zemlji. Svetlana Aleksijevič je bila izuzetak. Njen način je bio da ostane uz žrtve rata do trenutka kada bi mogla da ih navede da olakšaju dušu i da ih sluša. Nisu se ustručavali.

Jedan od vojnih bolničara priča u diktafon kako su ljudi ginu u borbi: „Ne umire se kao staljinistički heroj – metak gađa u glavu, ruke lete u vazduh, vojnik pada na zemlju. U stvarnosti se dešava sledeće: metak ga pogađa u glavu, delovi mozga lete naokolo, i on juri za njima – može da trči pola kilometra u pokušaju da ih uhvati. To je ludilo, preko svake mere.“

Malo kasnije, pešadinac se priseća kada je njegovom prijatelju naređeno da liši muka jednog Avganistanca: „Uzeo je nož i prislonio ga na grlo ranjenog čoveka, onda ga je zaboo u čovekove grudi. Dugo mu je trebalo da ga ubije. Imao je rezervisano mesto u paklu.“

Bivši artiljerac priča o kolateralnoj šteti koju nije prouzrokovala artiljerija. „Ušli smo u 'kišlak' (avganistansko selo) i tražili smo nešto da pojedemo.“ Znali su da avganistanski običaji insistiraju na gostoprimstvu prema gladnim strancima. „Žene su nas postavile za sto i nahranile. Kada smo otišli, one i njihova deca su kamenovane i pretučene do smrti od strane njihovih.“

Slušanje je samo prvi deo metoda Svetlane Aleksijevič. Drugi je slaganje dugih delova transkripta s kraja na kraj, kao slike na izložbi. Ovako konstruiše sve njene knjige, koje uključuju bestelere o Černobilju („Černobiljska molitva“) i o ženama u Drugom svetskom ratu („Rat nema žensko lice“).

Efekat „Limenih dečaka“ (prvi put objavljen na ruskom 1989) je repetativan ali hipnotišući kao i tema kojom se bavi. Lim iz naslova je metal  korišćen za sanduke u kojima su se prenosili mrtvi vojnici nazad u Rusiju, vojnim transportom poznatijem kao „crne lale.“ Fokus knjige kreće se napred i nazad, zajedno sa avionima koji prenose sanduke. Na toplom južnom kraju putovanja leži bojno polje gde su mladi ljudi dignuti u vazduh, sakaćeni i izopačeni. Na hladnom severnom kraju je dom gde idu ludi od posttraumatskog stresa, ako prežive, i gde njihove majke polude od žalosti, ako se ne vrate.

„Prokletstvo, napio sam se“, priča bivši vojnik više od pet godina nakon povratka iz rata. „Izvinite me, gospođo. Želeli ste istinu? Evo je istina. Umreti je lako, živeti je teško.“

Sovjetski ratni veterani živeli su sa sećanjima na masovne pogibije i drugove koji su bili svedeni na parčad mesa u kofama; ponižavajuće rituale, koji bi zapadnjačke vojnike smestili u zatvor; na reciklirane šlemove iz Drugog svetskog rata; na zastrašujuće poljske bolnice; na psovke koje su ih dočekale u Avganistanu, iako im je bilo rečeno da će biti dobrodošli; i osudu kod kuće gde su ih gledali kao zavisnike od droga i one sa crnog tržišta.

Jedine osobe na koje su mogli da se oslone su bile majke preminulih. „Čiji je to rat bio? Rat majki – one su se borile“, priča bivši oficir. „I one će ga voditi dok ne umru.“

Ovo su mogli da budu glasovi iz Vijetnama, Čečenije ili skorašnjeg Avganistanskog konflikta, gde bi se otkrilo koliko je u stvari svaki rat isti. Međutim, to su glasovi iz Rusije, u sumraku Sovjetske republike i otkrivaju zašto se u stvari Sovjetski savez urušio. Ako postoji neka „poenta“ „Limenih dečaka,“ to je onda ta. Zaboravite Ronalda Regana, precenjenog glumca predsednika iz drugog sveta. SSSR je umro od višestrukog otkazivanja organa kao posledica avganistanke avanutre sovjetskog lidera Leonida Brežnjeva.

Pre nego je poslao tenkove 1979, nije bilo uzvišenijeg stanja za sovjetskog građanina nego biti mlad, jak i pravi vernik. Suprotno od priča sa Zapada, koje su se fokusirale na disidentima, Sovjetskom savezu nije falilo lojalista. Lojalnost sovjetizmu je lako nadvisila Staljinov kult ličnosti.

Za milione, život pod Brežnjevim je bio više nego tolerantan. Mnogi su verovali svakoj reči koju su im saopštavali o svrsi njihove žrtve i kolika je čast živeti u najboljoj zemlji na svetu. Verovali su sve dok njihovi sinovi nisu bili poslati u mesoreznicu u Avganistanu gde je 15.000 sovjetskih vojnika poginulo tokom desetogodišnje okupacije, i onda je gubitak vere bio toliko veliki da sam Savez nije mogao da ga preživi.

„Izgubili smo rat. Zemlja se raspala.“ „Proklinjem vladu i Partiju još jednom... iako sam komunista. Želim da znam šta smo to uradili da ovo zaslužimo. Zašto su mog sina obložili limom? Proklinjem sebe.“

Aleksijevič slaže glas uz glas sve dok ne zvuče kao da jauču u iskrzanom jedinstvu. Kada je prvi put objavljen u samom zenitu perestrojke 1989, roman je bio u saglasju sa potragom za samoispitvanjem tog vremena. Ta iznenadna sloboda nije donela kraj pokušajima ispravljanja istorije od strane propalog režima: autorka je 1992.dovedena pred sud orkestriran od strane tvrdokornih komunističkih generala, optužena da je osramotila ljude koje je intervjuisala.

Neki od sudskih dokumenata i pisama podrške nalaze se na kraju ove knjige. U jednom od njih, grupa „pisaca-veterana“ citiraju Tolstoja u njenu odbranu: „Heroj kog volim celom svojom dušom... uvek je bila i uvek biće – istina.“ Aleksijevič nije Tolstoj, ali njen izbor istine kao heroja je pravi u doba Putina i Trampa.

Izvor: thetimes.co.uk