Prikaz knjige „Kruso“: pad iz milosti pre pada Zida

Debitantski roman pesnika Luca Zajlera je uzbudljivo, obuhvatno delo nemačke književnosti.

Usled tragedije Edgar, Ed se povukao u svet književnosti. On je student na koga njegovi profesori mogu da računaju. Iako pun vlastitih sumnji, tih, traumatizovan i opsesivan Ed je onaj koji napamet zna sva dela bilo kog pesnika o kome se povede reč.

Dr Z. predlaže da Ed razmisli o tome da svoju završnu tezu piše o austrijskom pesniku Georgu Traklu. Ed to savesno prihvata i dve noći za redom ostaje budan i čita sve što može naći u biblioteci. Dok rizikuje na razdrmanim merdevinama da bi dohvatio knjige sa gornjih polica, on shvata da ga privlači ideja pada. Ona odgovara njegovom stanju uma dok nastavlja da pluta kroz svoju tugu.

Nemački pesnik Luc Zajler je uneo svu svoju umetnost, jezičku skladnost, sklonost ka zaslepljujućim slikama i veštinu onoga što je opisao kao „nervni sistem sećanja“ u ovaj neverovatan debitantski roman o mladom čoveku u slobodnom padu tokom poslednjih meseci postojanja nekadašnje Zapadne Nemačke. Godina je 1989. i stari poredak je pred kolapsom, ali Edijeva žudnja za fizičkim izmeštanjem se više tiče njegovih ličnih potreba. On se još uvek bori, pokušavajući da ispuni prazninu koja je ostala nakon G, njegove devojke, čija ga je užasna smrt i ostavila u vakumu.

Saosećanje počinje da se povlači poput oseke i kako vreme prolazi, Ed nastavlja studije. Ali onda mačka njegove devojke nestaje. Plan se rađa. „Edgar Bendler je odlučio da nestane, rečenica kao iz nekog romana“, razmišlja Ed o sopstvenoj odluci.

Plava obala

Ed se brižljivo priprema, planirajući da ponese malo stvari iako je spakovao veliku svesku. „Bila je glomazna, nepraktična, ali poklon od G“. Dok čisti svoj stan, u kutiji za cipele pronalazi mapu Baltičke obale. Obala je ocrtana plavom bojom a određena mesta su podvučena lenjirom.

On zuri u oznake. „Moguće je, sasvim moguće, Ede, da si to učinio ti“, govori on sam sebi. Ali ne može biti siguran i ovo ga obuzima dok njegova sećanja plove kroz roman poput utočišta od svakodnevnog života. Možda je to mapa njegovog oca.

Na stranicama romana Zajler je izgradio rastrojenog Eda, slomljenog srca, kao lik Svakog Čoveka – oštećenog i stvarnog. Siroti čovek zastaje i baca pogled po stanu koji će napustiti tokom leta. „Za rastanak je hteo da pusti neku muziku, tihu, sasvim tihu muziku. Neko vreme je stajao kao obeznanjen ispred peći pre nego što je shvatio da gramofonska ploča ne može da svira na ploči za kuvanje. Da ploča za kuvanje ne služi za reprodukciju zvuka.“

Ako je ikada neki roman napisan poput simfonijskog dela onda je to „Kruso“. Čitanje „Krusoa“ je poput slušanja muzike, a naracija je istovremeno nalaže čitaocu da angažuje svoju osetljivost na ritam. Sećanje postaje tematski refren koji se brilijantno održava. Zajlerov fantastični narativ trijumfuje kroz dijaloge koji neprestano ponavljaju slučajni karakter svakodnevnog govora. Najveća moć „Krusoa“ leži u karakterizaciji Eda, koji reaguje na svoju okolinu forenzički obuhvatajući detalje što je tipično za stanje šoka. U međuvremenu, njegova sećanja, od kojih su mnoga sećanja na detinjstvo, izuzetno su lepa.

Postiđeni pas

Na početku priče postoji divna scena na železničkoj stanici u kojoj Edu prilazi starac kome je potrebna pomoć u selidbi. Njegova molba je dvosmislena, i Ed primećuje kako je čovekova „kosa bila začešljana unazad u krutom blistavom luku“. Onda se pojavljuje policija. „Vodili su i psa koji je oborio glavu kao da se stidi svoje uloge.“

Miris mora pozdravlja Eda čak i pre nego što napusti voz. Kao dete već je dolazio na Baltik, ali je sada njegov cilj malo ostrvo na obali. Nada se da će se na Hidenzeu njegovo srce zaceliti. Idilično ostrvo, koje je u vezi sa pozorišnim piscem Gerhartom Hauptmanom (1862-1946)  čuveno je odmaralište, utočište za hipije i sanjare i, što je mnogo značajnije, mesto sa koga je mnogo istočnih Nemaca pokušalo hrabra bekstva plivajući do Danske. Tokom vremena ova velika armija mrtvih počinje da preokupira Eda.

Nije teško biti prihvaćen na Hidenzeu. Ed uspeva da dobije posao kao perač sudova u restoranu „Klazner“. Tu sreće tajanstvenog i neobično demokratskog vođu sezonskih radnika Krusoa. Očite su reference na lik Robinzona Krusoa Danijela Defoa. Ovom Krusou je očito neophodan prijatelj i on u Edu gotovo odmah prepoznaje sapatničku dušu u bolu. Ali Zajlerov veličanstveni roman je mnogo bliži po svojoj imaginativnoj zamisli i filozofiji „Čarobnom bregu“ Tomasa Mana. Tu je i eho Alen-Furnijeovog „Velikog Mona“, i srećom samo površno „Vrlog novog sveta“ Oldosa Hakslija.

Zajler je napisao roman bogat aluzijama i referencama. Istovremeno, njegov stil je opušten i neopterećen, a njegove slike su uvek iznenađujuće za čitaoce.

Nazad u svet

Kruso, lišen svake ironije nije Prospero, niti je ovaj roman adaptacija „Bure“. Beskrajno pranje sudova je postavljeno naspram pokušaja bekstva koji su bili situacije života ili smrti. Epilog je hrabra promena glasa i tona. Kao da se Ed vratio u stvaran svet.

Kao pesnik koji je najpoznatiji po svojoj uzvišenoj zbirci „In Field Latin“ on je dramatično promenio cenjenu tradiciju nemačke poezije prirode. Istočna Nemačka u kojoj je odrastao je nestala a sa njom je izgubljen i najveći deo prirodnog okruženja. Zajler nije nostalgičan; njegova vizija je duboka, zavodljiva i humana, ali ni najmanje romantična. Njegova umetnost je takva da stvara veliki, gust i predivan roman koji je neodoljivo čitak jer njegovo pisanje deluje lagano.

„Kruso“ je uzbudljivo, obuhvatno delo nemačke književnosti i može se lako pokazati kao jedan od najznačajnijih romana 21.veka.
 
Autor: Ajlin Batersbi
Izvor: irishtimes.com