Prikaz knjige „Kineski vek“ Volframa Elznera

Sviđalo se to nekome ili ne, Kina se više ne može ignorisati. Problem je u tome što mnogi još uvek nisu u stanju da prepoznaju korist koju Zapad može imati od vrtoglavog uspona Narodne Republike i spremni su da, kada god im se za to ukaže prilika, bace pesak u zupčanike napretka. Uloga zapadnih medija u ovom procesu sabotaže je sve samo ne zanemarljiva. Svaki izveštaj o Kini ili iz Kine, pa čak i kada je reč o nečemu pozitivnom, po pravilu u sebi mora sadržati neku vrstu zamerke. Nijedan novinar neće propustiti priliku da pomene diktaturu ili masovni nadzor ili kršenje ljudskih prava. Oni se prilikom poseta zapadnih političara Pekingu na konferencijama za štampu prosto utrkuju da postave pitanje „Da li ste sa kineskim predsednikom razgovarali o ljudskim pravima?“. Da ne bude nesporazuma, ja ne tvrdim da u Narodnoj Republici Kini teku med i mleko, niti poričem neophodnost kritike, samo se pitam zbog čega isti standardi ne važe i za medijske izveštaje iz nekih drugih zemalja – Saudijske Arabije, na primer. Svakome ko ume da razmišlja sopstvenom glavom razlozi su više nego jasni.

Situacija je, nažalost, takva kakva jeste i zbog toga su knjige koje nam pružaju šansu da zavirimo iza zavese i nešto više saznamo o činjeničnom stanju u Kini uvek dobrodošle. Jedna od takvih knjiga je „Kineski vek“ Volframa Elznera, profesora na Bremenskom univerzitetu i nekadašnjeg direktora Bremenskog instituta za ekonomska istraživanja.

Uvodna reč Folkera Helmajera: „Pogled na Kinu bez ideoloških naočnjaka!“

Mogu samo da se složim sa onim što Folker Helmajer (glavni analitičar firme Solvecon Invest i nekadašnji glavni analitičar Bremenske narodne banke) ima da kaže u prve tri rečenice predgovora pod naslovom „Pogled na Kinu bez ideoloških naočnjaka!“: „Ova knjiga je već odavno trebalo da bude napisana jer ima potencijal da konačno unese tako nužnu objektivnost u diskurs o Kini. Pošto ni u političkom niti u medijalnom prostoru objektivnost danas nije u dovoljnoj meri obezbeđena, ova knjiga takođe predstavlja izvesnu provokaciju u odnosu na uobičajene prikaze. A provokacija je, iz mog iskustva kada je Kina u pitanju, apsolutno neophodna, pošto nam na Zapadu samoljubivo i uštogljeno držanje u percepciji sopstvene pozicije onemogućuje sagledavanje dinamike globalnih promena na ekonomskom nivou.“

Ovde ne bih imao ništa da dodam!

Događaji na Tjenanmenu 1989. naterali su Elznera da uključi mozak i počne da veruje isključivo svojim očima

U uvodnom poglavlju „Kina, Kinezi i ja“ Elzner govori o poreklu svog interesovanja za Kinu i priznaje da je njegovo poznanstvo sa tom zemljom i njenim narodom rezultat dugog putovanja, ispunjenom brojnim preprekama i zastojima. Jedna od istorijskih stanica na njegovom putovanju bila su zbivanja na pekinškom trgu Tjenanmen 1989. godine. Elzner odmah prelazi na činjenice. Na Zapadu je, seća se on, bilo zabranjeno prikazivati prizore eskalacija nasilja za koje su bile odgovorne određene vođe protesta i njihovi sledbenici, a naročito „slike linčovanih policajaca i vojnika“. „Međutim, što su više ,politički korektni‘ i ,državotvorni‘ mediji na Zapadu zapaljivali histeriju oko ,razbijanja narodnog ustanka‘, nazivajući odmah taj čin ,masakrom‘, utoliko više sam se osećao prinuđenim da ih ne slušam i da upotrebim sopstveno znanje, vlastito iskustvo i sposobnost razmišljanja: zašto se Kina ponaša potpuno suprotno evropskim socijalističkim državama u raspadu? Zašto ona to može? Da li to čini iz pozicije jačine ili slabosti? Kakav signal (Vašingtonu) šalje? Da li joj preti američka vojna intervencija? Ili je svojim ponašanjem tu opasnost upravo sprečila?“

Bio je to trenutak u kome je shvatio da će, ukoliko želi da razume odnos Zapada prema Kini, morati da otvori četvore oči.

Autorovo interesovanje za materiju raste

Tokom godina koje su usledile, Elzner je sa sve više interesovanja pratio situaciju i na kraju odlučio da lično poseti Kinu. Znao je da je neposredno iskustvo jedini pravi način da stekne stvarnu sliku o zemlji i njenom narodu. Ono što je zatekao, i ono što je tokom brojnih naknadnih poseta video i saznao, nije bilo ni nalik predstavi koju su u našim glavama stvorili političari i mediji.

Kako zapanjiti čitaoca

Upravo ovo je trenutak u kome ovaj prikaz postaje posebno zanimljiv za čitaoca koji sedi, čita i u jednom trenutku postaje svestan (a možda i ne) da nije u stanju da ispusti knjigu iz ruku. U zemlji sa hiljadama godina dugom istorijom i neverovatno bogatom kulturom, za čije višedecenijsko propadanje razloge treba tražiti u nebrojenim intervencijama sa Zapada, železničke stanice su besprekorno čiste, moderni vozovi uvek stižu na vreme (dođe li nekim slučajem do kašnjenja, o tome će sutra pisati sve novine), besplatni vaj-faj je dostupan na svakom koraku, na sve strane niču oblakoderi... Iako su sve poluge vlasti još uvek u rukama Komunističke partije Kine, u zemlji posluje veliki broj korporacija i broj bogataša neprestano raste. Oni su, prema Elznerovim rečima, obavezni da se odreknu dela svog profita u korist društva. Dužnost svakog milijardera je da određeni procenat zarađenog bogatstva „vrati“ svojoj zemlji kroz investicije u razvoj i proširenje infrastrukture. Kina odavno više nije „ekološka crna rupa“ – nešto što joj je Zapad oduvek zamerao: kvalitet vazduha se primetno poboljšao; velika pažnja poklanja se čistoći i higijeni; pustinje se uspešno potiskuju; sade se nove šume („ekološka revolucija na svim frontovima, drveće, drveće, drveće...“) – tokom proteklih nekoliko godina zasađeni su milioni novih stabala; a ne treba zaboraviti ni „mrežu od 300 zelenih gradova“.

Kina je danas jedan od lidera u zaštiti životne sredine. Grade se auto-putevi od solarnih panela, lokalni avio-saobraćaj ustupa mesto magnetnim levitacionim vozovima koji postižu brzinu od preko 600 kilometara na sat, hiljadu elektrana na ugalj je zatvoreno. Osamsto miliona ljudi je izvučeno iz siromaštva. U Kini se bogatstvo distribuira od vrha ka dnu piramide, što smanjuje pritisak na domaćinstva sa niskim i srednjim prihodom.

O zapanjujućim rezultatima koje je Kina za samo nekoliko decenija ostvarila u tehnologiji, nauci, ekonomiji i drugim oblastima moglo bi se govoriti unedogled, ali Elzner u svom prikazu ostavlja mesta i za neke od najaktuelnijih tema kao što su problem ujgurske manjine, Hong Kong i, naravno, virus korona (deo uvoda posvećen virusu koroni dodat je naknadno). Naposletku, tu je i inicijativa „Pojas i put“, od koje će koristi imati mnoge evropske zemlje i koju Elzner predstavlja kao novu, alternativnu formu globalizacije. Pitanja koja za sobom povlači uspostavljanje „novog Puta svile“ su pitanja o budućnosti čovečanstva.

Učiti od Kine

Iz onoga što Elzner govori nije teško izvući zaključak da bi upoznavanje sa Kinom i njenim iskustvima moralo što pre da nađe mesto na našoj listi prioriteta. To je jednostavno u našem interesu. Naučivši da bolje razumemo Kinu i Kineze, naučićemo da razumemo i sebe same.

Stanovnici evropskog kontinenta moraće da skinu svoje evrocentrične naočare i odreknu se predrasuda i arogancije sa kojima obično prilaze drugim zemljama i sistemima. Vreme je da se prizna da je uloga vodeće svetske sile prešla u nove ruke. Vek pred nama pripada Kini. Američka imperija stoji na staklenim nogama i polako posrće, ali to ne znači da ostatak sveta može mirno da spava – carstvo je odlično naoružano i može reagovati poput ranjene životinje. U slučaju da se u međuvremenu ne raspadne, Evropska unija neće imati čime da se suprotstavi novom „broju jedan“. Nastavi li istim putem, cipele će joj ostati zaglavljene u blatu vlastitih grešaka.

Nije li upravo sada pravi trenutak da uvidimo prednosti učenja iz kineskog iskustva i postavimo temelje miroljubivih odnosa od kojih će profitirati celo čovečanstvo? Možda će nas pandemija virusa korone i njene svekolike posledice pogurati u tom smeru.

Knjiga Volframa Elznera nije namenjena samo ekonomistima. Puna je zanimljivih uvida i informacija i napisana razumljivim stilom koji se preporučuje najširoj čitalačkoj publici. Od trenutka kada sam je pročitao, preporučujem je svim svojim prijateljima i poznanicima, a iskoristio bih ovu priliku da je preporučim i svim izveštačima velikih medijskih kuća i novinarima uopšte.

Autor: Klaus Štile
Izvor: freitag.de
Prevod: Jelena Tanasković