Teško da ima teme od univerzalnijeg značaja, a da ga je čovečanstvo nepreciznije pojmilo, nego što je to vreme. Ne čudom, deveto poglavlje poslednje objavljene stručne knjige italijanskog fizičara Karla Rovelija naslovljeno je „Vreme je neznanje“. Samim razjašnjavanjem njegovog opšte nepreciznog poimanja i, samim tim, njegove zagonetnosti, Roveli u štivu o kojem pišemo praktično pretvara fiziku u filozofiju, pri čemu nužno svraća pažnju i na druge oblasti, udaljene od sopstvene struke. Naravno da se italijanski autor ne lišava ni stručnog konteksta; štaviše, on pristupa temi iz perspektiva moderne fizike i kvantne gravitacije, ali – kako je već moglo da se pretpostavi – i iz tačke gledišta ljudskog iskustva.
Već sama činjenica da iščezavanje za fiziku znači upravo ono za šta većina veruje da je jedini izvestan element – sadašnjost – ukazuje na nebrojenost paradoksa koje za sobom povlači proučavanje temporalnosti. Tako, na primer, vreme protiče sporije u predelima veće mase, kao što i teče za svakog po različitim merilima. Ono se, dakle, ne prostire na ceo univerzum. Tako je entropija jedini način ustanovljavanja razlika između prošlosti i budućnosti, koja je drugačija od prošlosti samo zato što je nesređenija. Stoga Roveli smatra da je sećanje osnova ličnog vremena, što posebno ubedljivo obrazlaže u ključnoj, trećoj celini knjige naslovljenoj „Izvori vremena“, gde piše o njegovom rađanju i načinu na koji ga proživljamo.
U prvom delu štiva autor opisuje krunjenje univerzalnog i apsolutnog vremena teorijama relativiteta. Ono je rascepkano na neizbroj nezavisnih i nesređenih vremena. Drugi, najkraći deo knjige, logičan je sled prvog. Njegov je naslov znakovit: „Svet bez vremena“.
Upravo u pominjanoj trećoj i najličnijoj celini štiva, autor obraća pažnju na brojne filozofe poput Hajdegera, Huserla ili Dekarta koji su se supstancijalno bavili temom njegove poslednje knjige. (Inače Roveli sam naslovni termin štiva preuzima od grčkog predsokratovca Anaksimandra, iz jednog od tek dva-tri sačuvana reda iz njegovog celokupnog dela.) Piščeva sklonost da i najnepojmljivije momente objasni na opšte pristupačan način ogleda se i u njegovom izvinjenju čitaocima što katkad mora da se ispomogne formulama, ali i u potrebi da humanizuje složeni materijal navođenjem anegdota o različitim teoretičarima vremena. Od slične želje nije daleko ni autorovo citiranje tekstova iz hinduističke mitologije, ali i iz književnosti. U dvanaestom poglavlju („Miris madlene“) rečene treće celine dela, Roveli na primeru „Potrage za izgubljenim vremenom“ Marsela Prusta možda i najefektnije objašnjava da je osvešćivanje sećanja najpouzdaniji mehanizam za poimanje vremena.
Međutim, ako autor uspeva da širem čitalaštvu približi složenu i, već po svojoj prirodi, difuznu tematiku, on ni na trenutak ne tone u prekomerno pojednostavljivanje. Štaviše – a što je izrazita retkost u knjigama poput ove – Roveli uspeva da jezik učini ne samo približnim najširoj mogućoj publici, nego na momente i maltene pesničkim. Bile približne stručnom diskursu – što je ređi slučaj – ili ljubiteljima što jednostavnijeg, odnosno poetičnijeg pristupa, reči kojima italijanski autor gradi svoj stil – a koje nam tečno prenosi prevodilac Goran Skrobonja – kao da u svakom trenutku služe da na najprikladniji način doprinesu harmoničnosti svakog poglavlja i celokupne knjige.
Autor: Domagoj Petrović