Napišite prvu scenu romana i ne prestajte da pišete scene dok ne završite.
Iako zvuči suviše jednostavno, ipak je ovo tek deseti, ujedno i poslednji korak metode poznate kao pahuljica, koju je oformio i promovisao američki pisac Rendi Ingermanson.
Želeći da svoju metodu predstavi široj publici, pa i onim čitaocima koji možda ne bi imali sluha za teorijska razmatranja o neophodnim koracima za stvaranje prozne fikcije, Ingermanson je i samu svoju metodu utkao u fiktivnu priču koja će nam na zanimljiv i slikovit način dočarati svaku etapu koju budući pisac treba da prođe nakon što je rešio da napiše svoj prvi roman.
S obzirom na to da je Ingermanson za junake svog romana odabrao likove iz bajki i legendi, poput Zlatokose i porodice medvedâ, zlog vuka, Robina Huda, mogla bi se knjiga „Kako napisati roman“ shvatiti kao bajka o stvaranju romana, jer iako pisac nije zadirao u domen tipične fantastike prepune čudesa, iako nema čarobnih štapića pomoću kojih se nešto stvara ili uništava, ipak se već i sâm nastanak romana može razumeti kao čudo, kao stvaranje nove materije niotkuda, tim pre ako u početku ne znamo ni kako bi nam glasila prva reč knjige koju želimo da napišemo, a na kraju smo sposobni da u jednom dahu ispričamo i napišemo čitav roman prepun jasno definisanih i motivisanih likova, događaja i peripetija.
Sa druge strane, može se Ingermansonova knjiga protumačiti i kao latentna parodija bajkovitog i legendarnog sveta, jer svi su likovi izvučeni iz svog izvornog ambijenta i smešteni u savremeno doba, prepuno motivacionih govora, kurseva, marketinških agencija i pametnih telefona.
Načinivši od Zlatokose porodičnu ženu koja je u zrelom dobu odlučila da se vrati svojoj prvoj strasti – pisanju romana, pretvorivši porodicu gnevnih medveda u moderatore kursa za pisanje, podarivši zlom vuku alibi za sve zločine koje je u bajkama počinio, Ingermanson je stvorio likove koji će kao takvi nesumnjivo izazvati smeh kod čitalaca, čineći da priča u nekim momentima deluje i kao groteska, no upravo je to bio jedan od najefektnijih načina da se teorija, koja često preti da pređe u suvoparnost, pretvori u zanimljivu i upečatljivu priču koju ćemo pamtiti dugo nakon što je pročitamo.
Sasvim je sigurno da ćemo se metode pahuljice lakše setiti nakon što pročitamo kako je Zlatokosa napredovala iz dana u dan pohađajući radionicu nego da smo samo pročitali spisak i kratak pregled svakog koraka ove metode.
Kao da je i sâm želeo da pokaže čitaocima koliko je zanimljivije predstaviti metodu kroz alegorijsku priču nego kroz sažet spisak, autor je pri samom kraju knjige dao metodu pahuljice i na teorijski način, bez uplitanja Zlatokose i ostalih fiktivnih junaka.
A da se i deo knjige sa Zlatokosom ne bi pretvorio u teoretisanje bez konkretnih primera, Ingermanson je zaplet začinio događajima koji priču polako pretvaraju u triler, tako da će Zlatokosa biti u prilici da se dokaže i na etičkom planu, bez kojeg često i nema prave umetnosti niti umetnika.
Iako će i zaplet, koji nesumnjivo podseća na detektivske priče, uneti još jaču dozu parodije na stereotipe koje znamo iz popularnih bajki i legendi, ipak će knjiga „Kako napisati roman“ i dalje ostati bajka o stvaranju nečeg sasvim novog na jedan magičan način.
Bez obzira na svu teoriju i na racionalnost svakog koraka, stvaranje novog umetničkog dela zaista ostaje jedno veliko čudo, ravno onim čudesima koja pripadaju samo nadrealnom svetu.
Autor: Dušan Milijić