Prikaz knjige „Ja“ Eltona Džona – urnebesno samootkrivanje

Kada biste morali da birate jednu omiljenu priču o Eltonu Džonu – kao kad bi vam neko rekao da izaberete jednu omiljenu Eltonovu pesmu – osetili biste se kao da sebe ograničavate i birate samo jedan grozd iz roga izobilja. Ostavimo na trenutak muziku po strani; Eltonova javna, a možda čak i njegova privatna ličnost, mogu se podeliti na dve faze: prvo smo imali posla sa pobesnelim čudovištem koje je koristilo opijate, toliko ekstravagantno talentovano, koliko i kostim koji je nosio. Sada kad je trezven, vi posmatrate nešto konzervativanije obučenog, srećno oženjenog glavnog predstavnika britanskog popa, pravi primer činovnika jednog establišmenta, ali koji se i dalje ne boji da zapodene kavgu sa svima, od Kita Ričardsa („majmun sa artritisom“), pa do Madone („izgleda kao vašarska striptizeta“). Obe ere iznedrile su prvoklasnu žetvu za izvanredne Eltonove anegdote, koje je često i sam Elton prepričavao, a on, posedujući određenu vrstu samospoznaje kao malo ko ko je dosegao visine njegove slave i bogatstva, svoje priče priča bolje od bilo koga drugog. Verovatno je najneslavnija od svih ona iz vremena kada je bio budan nekoliko dana (ovo je, očigledno, iz one faze pre trezvenosti) kada je odlučio da je vreme da se nešto promeni. Ne, nisu to bile njegova razorna zavisnost od droga ili nedostatak sna – problem je bilo vreme. I tako je on pozvao jednog momka u svoju kancelariju i rekao mu da to reši: „Ovde je previše vetrovito, možeš li da uradiš nešto po tom pitanju?“

Koliko je bogatstvo materijala iz kog je morao da bira, ova priča samo se usputno spominje u jednom pasusu njegove neverovatno zabavne biografije. „Ovo je očigledno savršena prilika da jednom zasvagda izjavim kako se radi o potpunom urbanom mitu. Nažalost, ne mogu to da izjavim, jer je priča sasvim tačna“, piše on, samooptužujuće sležući ramenima. A onda prelazi na sledeću priču, koja bi mogla biti ona kada su on i Džon Lenon jedne noći odbili da otvore vrata Endiju Vorholu, zato što je Lenon siktao na Eltona: „Da li bi hteo da ga pustiš unutra da slika kako ti ledenice od kokaina vire iz nosa?“ Ili je to možda ono kada su se Ričard Gir i Silvester Stalone zamalo fizički obračunali sa princezom Dajanom na večeri koju je on organizovao. To što on ima anegdota sa poznatim ličnostima koje bi one najradije spalile ne treba da nas čudi. Ali samopodsmešljivi ton nije nešto što bismo očekivali od toliko značajnog muzičara, koji je 2014. godine za svoje venčanje imao jedan sto rezervisan isključivo za Bitlse i članove njihovih porodica. Ipak, koliko god je njegov nesvakidašnji talenat opravdavao njegove privatne ekscese, njegova je samosvesnost upravljala i držala u granicama normale narcisizam i od njega stvorila osobu koja je mnogima bila privlačna. Ovo je, na kraju krajeva, čovek koji je dozvolio svom suprugu Dejvidu Furnišu da o njemu napravi dokumentarac i nazove ga „Tantrums and tiaras“.

Dakle, u potpunosti je ispravno što je Elton svoju knjigu nazvao veoma jednostavno „Ja“: nije njemu bilo teško da se pretencizono potrudi i obuče svoje kostime i zajaše na talasu sve prisutnijeg pisanja memoara, već je za njega i ovo bila umetnost, sada u hrabrom samootkrivajućem pripovedanju. Ovde samo Elton govori o Eltonu. Brzo nam u autobografiji „Ja“ postaje jasno da postoji samo nekoliko njih prikladnijih da pišu u žanru autobiografije poznate ličnosti, imajući u vidu činjenicu da ovaj žanr kombinuje neke od najvažnijih sastojaka za ovu formu. Na prvom mestu, njegov život koji je i dalje urnebesan (tabloidne fotografije Eltona Džona od glave do pete obučenog u Guči, dok se zajedno sa svojom porodicom slično obučenom bacaka po jahti, postale su za mene sigurniji znaci leta nego što su to lastavice). Za razliku od ostalih poznatih ličnosti koje se ponašaju kao da je njihova pozicija na A-listi samo privremena, te stoga ne smeju kršiti pravila diskretnosti među poznatima, Elton sa radošću ogovara sve, od Boba Dilana (užasno je loš u igri pogađanja, samo da znate), preko Dejvida Bouvija („nisam znao koji je bio njegov problem“), kao da su oni njegove komšije u Pineru u kom je odrastao. On je Džoan Kolins pomešana sa Džoan Rivers, a ukoliko neko može da se seti zanimljivije kombinacije, onda su oni zaglibili dublje od mene. Najbolje od svega je što se on seća, ako ne svega, a onda svakako mnogo toga, za razliku od tog „artritičnog majmuna“ Kita Ričardsa, čiji je jadni pisac iz senke Džejms Foks „morao malo da se bavi istraživačkim poslom“ kako bi potvrdio priče o Roling stonsima za Kitove memoare koji su objavljeni 2010. godine.

Elton ima svog pisca iz senke – naravno, ovo „auto“ u „autobiografijama poznatih ličnosti“ uvek je labavo – a njegov je Aleksis Petridis, pop-kritičar koji radi za Gardijan. Petridis ima novinarsko oko za komični apsurd, kao što su Eltonova sklonost ka seksualnom voajerizmu koja se takmiči sa njegovom urođenom pedantnošću („Jedini problem predstavljala je moja sujeta zbog kuće i nameštaja, pa bi se stvari ponekad završile tako što bi se oni kresali na stolu za bilijar uz moju viku: „Pazi da ne svršiš preko čoje!“, što bi nekako činilo da raspoloženje splasne.“), a svakako se potrudio da se na skoro svakoj stranici zacenite od smeha. Ovo daje na ritmu i originalnosti nečemu što bi moglo da se svede na priču o poznatoj ličnosti kroz brojke: jadno dete iz predgrađa, rani neuspesi u muzičkoj karijeri, iznenadni meteorski uspeh, seks, droga i sumnjivi finansijski savetnici, konačno iskupljenje kroz brak, roditeljstvo i aktivizam. Knjiga je lako mogla da sklizne na teren samoparodije, imajući na umu Eltonovu muzičku figuru, koja je svedočila kraju popa šezdesetih godina, pojavljivanju roka sedamdesetih, kratkom uplivu panka i usponu hip-hopa i repa devedesetih. Pored svega toga, tu je i slavni trijumf pokreta za gej prava krajem devedesetih godina i početkom 21. veka, koji je otelotvorio on sam, pop zvezda koja je nekada davno jedva uspevala da shvati svoju seksualnost, ali koja sada uspešno sa svojim suprugom Dejvidom Furnišem podiže svoja dva sina, koja su dobili pomoću surogat majke, a koji su zajedno sa njim bili na bini u Las Vegasu, gde su uspeli da sakupe skoro pola milijardi dolara za borbu protiv side. Međutim, Petridis je svoj fokus mudro držao na privatnom nauštrb kulturoloških previranja: Eltonova neposredna reakcija na Seks Pistolse, na primer, nije bila klišetizirani šok na novotarije, već oduševljenje što je Džoni Roten odstranio svog prijatelja i rivala Roda Stjuarta na televiziji.Međutim, sve zasluge moraju pripasti Eltonu, čiji nas izuzetno zabavni glas vodi kroz knjigu. Biografije poznatih ličnosti koje su dobile najviše pohvala u protekle dve decenije bile su mudro promišljene naučne rasprave o nastranosti slave – autobiografija Ruperta Evereta i „Feel“, knjiga Krisa Hita o Robiju Vilijamsu. „Ja“ nije takva knjiga, a sve što Elton ima da kaže o slavi jeste da je ona zabavna, ali verovatno ne baš najbolja stvar koja je mogla da ti se desi. Njegova knjiga je prema duhu bliža memoarima Dejvida Nivena sa svim njenim litanijama i spominjanju imena drugih poznatih ličnosti – mada Niven, koliko je to meni poznato, nikada nije napisao rečenicu kao što je: „Samo sam sedeo u sobi i drkao u kućnoj haljini prekriven sopstvenom povraćkom.“
 
„Ja“ je lično njegova stvar zato što Elton ne ismeva nikoga drugog do sebe samoga. On je potpuno, zapanjujuće, beskrajno smešan dok secira samog sebe. Pokušaj samoubistva sa pola srca na vrhuncu slave mogao je da ima dramatični kraj; umesto toga Elton samo postavlja pitanje: „Zašto sam se ponašao kao poslednji glupan?“ Svoje iskustvo pisanja pesama za „Kralja lavova“, koje mu je donelo i nagradu Oskar, sumira na ovaj način: „napisao sam pesmu o bradavičavoj svinji koja mnogo prdi.“ I da, Elton je ostao tajnovit povodom histerije u vezi sa njegovom verzijom pesme „Candle in the wind“ koju je napisao za Dajaninu sahranu.

U knjizi nije posvećeno mnogo mesta hronologiji nastanka njegovih pesama. Na veoma topao način govori o svom prijateljstvu sa Bernijom Tuapinom, čovekom koji mu piše pesme, ali je taj proces i na koji način oni pišu pesme opisan samo u jednom pasusu, koji zaključuje na sledeći način: „Ja to ne mogu objasnim i ne želim da objašnjavam.“ A ipak, nema sumnje da je njegov talenat čudesan. Pisanje nekih od njegovih pesama trajalo je toliko vremena koliko vam treba i da ih čujete; samo je jednog jutra napisao „Mona Lisas and Mad Hatters“, „Amy“ i pesmu „Rocket Man“, i to pre doručka.

Eltona nikada niko nije doživljavao kao izuzetno toplu osobu među poznatim ličnostima: previše je oštar na jeziku, previše je smešan. Nijedna od ovih karakteristika nije potcenjena u njegovim memoarima. A ipak, njegova oštroumna iskrenost i njegov smisao za zanimljivu rečenicu čine ga posve zabavnim piscem. Pri kraju knjige osećala sam jedino žaljenje zato što je malo verovatno da ću dobiti poziv da mu se pridružim na njegovoj jahti, na kojoj bih mogla da ga čujem kako se priseća vremena kada je pitao Joko Ono šta se dogodilo sa onim stadom stoke koje su ona i Džon Lenon jednom kupili: „Joko je slegnula ramenima i rekla: 'O, pa rešila sam ih se. Sve to dosadno njakanje'“.

Autor: Hedli Frimen
Izvor: theguardian.com
Prevod: Nataša Đuričić Marković