Prikaz knjige „Iz svoje kože“: Otvoreno, iskreno i ogoljeno do koske

Poznati novinar Aleksandar Stanković objavio je knjigu koja će, po svemu sudeći, mnogima spasti život.

Jezik ne pravi razliku između lošeg raspoloženja i bolesti, te nekada dolazi do nesporazuma. Depresija nije kratkotrajno neraspoloženje koje nastaje kao posledica stresa i brzog načina života. Nije ni tuga koja je, neprijatna ali normalna, reakcija na različite događaje i koja je, u svojoj biti, lekovita i pomaže čoveku da prevaziđe lošu situaciju.

Upravo dužina trajanja i intenzitet razlikuju tugu ili neraspoloženje (ono što kolokvijalno nazivamo depresijom) od prave bolesti. Depresija je dugotrajna, konstantna, i veoma jaka. I kao takva utiče na naše razmišljanje i emotivni doživljaj sveta.

Uzroci depresije mogu biti biološki i socijalni, a lečenje je dugotrajno i uključuje kako lekove tako i redovne razgovore sa stručnjacima.

Ako ste hronično umorni, neispavani, gladni ili, sasvim suprotno, neprekidno spavate ili nikada nemate apetit, ako imate problem sa seksualnim nagonom, muči vas stomak, osećate neobjašnjivu težinu u udovima, a raspoloženje vam se u toku dana, bez jasnih razloga, drastično menja, možda se jednostavno bolesni, a ta bolest se zove depresija.

Ovakvom pričom o depresiji se završava knjiga hrvatskog novinara Aleksandra Stankovića „Iz svoje kože“ koju je, ubrzo nakon hrvatskog izdanja, u Srbiji objavila izdavačka kuća Laguna.

Knjiga započinje sasvim drugačije. Pričom o dečaku koji sa ocem gleda boks mečeve Kleja, Formana, Parlova ili Beneša. Sat vremena pre i sat vremena posle ovih mečeva dečaku se udovi nekontrolisano tresu. Uprkos želji da komentariše meč koji gleda, grlo mu se steže i on ostaje bez glasa. Nije bio zabrinut jer bi sve to brzo prestajalo, a sutradan se već ne bi ni sećao vremena kada nije mogao kontrolisati telesne i emotivne funkcije.

„Teško je ljudima objasniti što je depresija“, otkrio je Stanković u jednom intervjuu. „Dijelom je tome kriv i srpski jezik koji ne radi razliku između lošeg raspoloženja i depresije, pa su ljudi skloni depresijom nazivati i prolazna stanja loše volje, ili normalne tuge zbog nekakvih događaja, a nije isto. Depresija nije loše raspoloženje, već bolest.“

Sledeći napadi bili su mnogo jači i dogodili su se u vojsci. Onda su usledili napadi panike tokom rata, početka novinarske, u bioskopu, nakon porođaja supruge (da, i muškarci mogu imati postporođajnu depresiju)… Iako su ovi napadi panike bili snažni, bili su i retki, javljali su se na svake dve-tri godine, tako da Stanković nije mnogo razmišljao o tome. A onda njegov život sve više i više počinje da se raspada. Nedostatak sna i apetita, nemogućnost da čuje kolege ili sagovornike, osećaj da više ne može da izdrži na mestu punom ljudi… „Presudu“ je dala porodična prijateljica sedamdesetogodišnja psihijatrica koja mnogo puši.

„Mislio sam da je to nešto normalno, sastavni deo života kroz koji prolaze svi ljudi“, ispričao je Stanković u razgovoru sa Zoranom Kesićem sa kojim se i okončava knjiga. „Moji napadi panike u prvih trideset godina života bili su relativno rijetki, događali su se svake tri-četiri godine, pa me nisu zabrinjavali, to jest zabrinjavali bi me u tom trenutku, ali kada bi prošli, relativno dugo mi je bilo dobro, pa bih na njih zaboravio.“

U pitanju je depresija. Slede dugotrajna terapija i lečenje kao i svest da će bolest do kraja života morati da se drži pod kontrolom. Onda je polako počela da se rađa ideja da o svojim iskustvima napiše knjigu.

„Jel’ moraš?“, pitala ga je supruga kada joj je rekao da piše knjigu o svojim depresivnim stanjima.

„Ne moram, al’ hoću“, odgovorio joj je.

Čak i među obrazovanim ljudima i danas postoji trah od stigmatizacije zbog depresije. Jer ovo nije bolest samo jedne osobe. Ovo je bolest cele porodice. Ovo je bolest u kojoj deca postaju Ona Deca koja nose genetsku predispoziciju za depresiju. Potpuno isto kao i za bolesti srca ili kancera, ali sasvim drugačije. Srčani problemi se ne vide, oni zauvek ostaju u čoveku. A depresija, kao neki oblik ludila, može da se ispolji kao… pa… ludilo. A šta ako komšije vide? Šta će svet kazati? Malograđanština koja rađa malograđanštinu plodno je tlo za ovakva pitanja.

Zbog ovih pitanja se o depresiji ne govori. Naprotiv. Depresija se krije i ljudi pate i umiru zato što se, zbog stigme, boje da potraže pomoć ili ne znaju da su bolesni.

„Muškarcima je teže govoriti o takvim stanjima jer nam mačo kultura to ne dozvoljava“, ispričao je Stanković u intervjuu za dnevnik Danas. „Prišao mi je pre neki dan jedan tata čiji sin ide u vrtić s mojim sinom i rekao otprilike ovo: ’Bravo što si izašao s pričom o depresiji van. Ja se već godinama mučim s tom bolešću, ali nikome ne govorim jer me je sram i jer sam odgojen da svoje probleme držim u sebi.’“

Samo u Hrvatskoj četiri stotine ljudi pati od depresije, a dve trećine samoubistava izvrše oni koji imaju depresiju. Na globalnom nivou brojke su još poraznije. Čak tri stotine i pedeset miliona ljudi pati od ove opake bolesti, a milion njih svake godine izvrši suicid. To znači da svakih 40 sekundi jedna osoba izvrši samoubistvo. Svetska zdravstvena organizacija procenjuje da u Srbiji 5% stanovništva (419.302 ljudi) pati od depresije. Procene nadležnih u Srbiji govore da se svake godine ubije oko 1.300 ljudi, što ovu državu svrstava na trinaesto mesto u Evropi.

Milioni života bi možda bili spaseni, a kvalitet života bi bio daleko bolji samo da su ti ljudi potražili pomoć. A nisu. Boje se ili stigme ili, jednostavno, čak i ne znaju da su bolesni.

Zato je ono „ne moram, al’ hoću“ važno. Korist od objavljivanja ove knjige mnogostruko nadilazi štetu.

„Uglavnom, ubuduće ćemo epitetu četnik dodati bolesnik, i to je otprilike to“, lakonski piše Stanković u svojoj knjizi.

Kada je reper Edo Maajka bio Stankovićev gost i tom prilikom otvorio dušu o svojoj borbi sa depresijom, iz udruženja koje se bavi unapređenjem psihičkog zdravlja su saopštili da je „Edo Maajka u emisiji Nedjeljom u 2 napravio je više nego ijedna javna osoba u Hrvatskoj do sada za suzbijanje stigme mentalne bolesti“.

„Zato sam odlučio izaći van sa svojom pričom“, rekao je Stanković u razgovoru sa Zoranom Kesićem. „Da pomognem drugim ljudima koji se prvi put susreću s depresijom i koji ne znaju što ih je snašlo. Što se tiče stigmatizacije, ona je prisutna, ali se s njom puno teže bore mali, nepoznati i materijalno siromašni ljudi jer nije isto jesi li bolestan s petsto eura plaće ili dvije hiljade.“

Naravno, ovo nije autobiografija, a život slavnog hrvatskog novinara je daleko bogatiji od onoga što se nalazi među koricama knjige. Ovo je knjiga o iskustvima nekoga ko je patio od depresije.

Otvoreno, iskreno i ogoljeno do koske. Hrabro. I bitno.

Kao neka vrsta pogovora ili zaključka u knjizi se nalazi i razgovor koji je autor vodio sa Zoranom Kesićem, gde je ponudio sve one odgovore koji se, tokom čitanja knjige, nameću.

Autor: Milan Aranđelović
Izvor: Bookmate žurnal