Prikaz knjige „Iz svoje kože“ Aleksandra Stankovića: Književni diptih o svima nama

Čak tri izdanja za tri meseca prodaje rečito govore o popularnosti ove knjige. Još više govore – što možda i nije dobra vest – o popularnosti depresije kao teme. Retko šta je postalo tako prisutno u svakodnevnici, razgovorima i iskustvu, a ostalo tabu. Zahvaljujući složenosti, teškoći da se objasni i tome što je većina, još uvek, ne shvata ozbiljno. Čak ni većina obolelih.

Zato je težnja da uprosti, približi i ukaže na značaj depresije motiv Aleksandra Stankovića, jednog od najboljih novinara i voditelja iz Hrvatske, koji od nje boluje duže od decenije. Zato je i knjiga „Iz svoje kože“ puna vrlo realističnih opisa bolesti sa kojima se hrabro, a od sada i javno suočava.

„Iskreno, pišem kako bih pomogao sebi“, otkriva i lični cilj kojim dovršava izuzetno dobar uvod koji, dok intrigira, najavljuje književno a ne tek novinarsko delo. Ono je sastavljeno od 68 vinjeta u prozi i isto toliko pesama. Ovakva kompozicija knjigu održava lakom za praćenje, a čitaoca radoznalim.

Pored opisa simptoma i autorovih načina borbe sa njima, knjiga je svojevrsni kolaž anegdota, sećanja, refleksija o sebi, porodici i širem profesionalnom okruženju. U njoj su mesto našli poznanici, prijatelji i kolege. Time u punom obimu pokazuje težinu ove bolesti, naročito tokom posla. Stalno vaganje, otkrivanje i prikrivanje. Smenu maski. „Kada se plače, djeci govorim da izoštre optiku. Krivo su vidjela“. To nije hipokrizija, već višedimenzionalna težina depresije: „Svjesno se zavaravam i to mi uspjeva četrdeset godina“.

Sve te godine, od detinjstva do profesionalnog uspeha i regionalne popularnosti, kako se autoru čini, trebalo je drukčije proživeti. Priznaje prevelika očekivanja – najpre od sebe. Da ih je zadovoljavao vidi se, posebno dobro, u prvih deset godina njegove emisije Nedjeljom u 2. Priznaje ih i kao jedan od uzroka depresije, jer previsoka lestvica sužava prostor za uživanje. Srećom, karakter se menja: „Mekši sam prema sebi i drugima. Ne očekujem puno, a ponekad i ne dajem puno“, iskren je na 123. stranici.

Premda nema depresiju, autor ovih redova je knjigu doživeo lično: ne zato što poznaje jednu od ličnosti iz knjige. Još manje zbog interesantnih redova o kafi, uz koju upravo piše. Nešto je bitnije od oba: Aleksandar Stanković ubedljivo uverava da trčanje i vežbanje – fizička aktivnost kao takva – nisu garancija a još manje lek protiv depresije. Time otklanja ustaljenu zabludu i pokazuje da depresija traži ozbiljan pristup. Kakav konkretno, piše nam na kraju knjige.

Njenoj književnoj vrednosti doprinose samoironija i duhovitost, naročito kad predviđa reakciju javnosti: „Zaraditi pare na vlastitoj bolesti i namjestiti mudru pozu (…) onda brojat lajkove. To sam ja. Egzibicionist koji se izlaže podsmjehu gomile dok penetriraju u njega (…) Čak i mazohistički uživam dok se uzajamno volimo, gomila i ja. Prodajom knjige zaradit ću za motor koji za pet sekundi ide do sto. ’Ubij se na njemu’, poručit će mi“.

Po svemu sudeći, autor je pomogao sebi. Mnoge je pokrenuo da odustanu od ignorisanja bolesti i potraže pomoć. Nekima čak i spasao život. Pomogao je sebi, jer je pomogao drugima.

Zato je popularnost ove knjige, ipak, dobra vest. Bauk ne nestaje kada se gurne pod tepih nego kada se prizna i, uz neophodnu podršku, sa njim suoči. Upravo tu podršku, bez ikakve sumnje, autor je pružio.

Autor: Ivan Radanović