Od Vinstona Čerčila potiče izreka: „Ko hoće da vidi daleko u budućnost mora da pogleda daleko u prošlost" i od nje je krenuo Volfgang Kriger, nemački istoričar, kada se upustio u avantruru pisanja popularne „Istorije tajnih službi - od faraona do NSA (Državne bezbednosne agencije)“, koja se kod nas pojavljuje u izdanju Lagune.
Kriger (1947) jedan je od osnivača Međunarodne asocijacije za istoriju obaveštajnih službi, kojoj je predsedavao do 2007, a danas je član Nezavisne komisije istoričara za istoriju nemačke obaveštajne službe i jedan od naučnih savetnika francuskog Ministarstva odbrane. Zaista impresivna biografija, još kada se vidi spisak univerziteta u svetu na kojima je bio gostujući profesor od Harvarda do Oksforda, jer važi za jednog od najboljih poznavalaca ove važne teme istorije čovečanstva.
On se ograđuje da je napisao veoma sažeti pregled delovanja tajnih službi tokom 3000 godina jer svakom periodu bi mogla da se posveti i cela knjiga.
Iako ima blizu 500 strana i pisana je kao stručna knjiga (sa bibliografijom i fusnotama), čita se kao uzbudljiva zbirka priča o obaveštajcima, njihovim uspesima, ali i promašajima i otkriva koliko su svojim delovanjem uticali na sudbine ne samo pojedinaca, već i država i čitavih naroda.
Kriger upozorava da se tokom protekla tri milenijuma drastično menjao način rada špijuna i tajnih službi, ali motivi: očuvanje vlasti, žeđ za pobedom u ratu, osećanje ugroženosti od unutrašnjih i spoljnih neprijatelja i slični strahovi svojstveni su čoveku od pamtiveka do naših dana.
Koliko bi bitaka pa i čitavih ratova imalo drugačiji ishod da su obaveštajne službe bile efikasnije, ili da su reagovale na vreme. Ništa manje, pokazuje Kriger, nije važna sposobnost da se prikupljeni podaci ne prihvate „zdravo za gotovo“, več da se proveri njihova verodostojnost, jer jedan od značajnih zadataka tajnih službi je širenje dezinformacija. Na onima, koji treba da donesu konačne odliuke je da umeju da anliziraju i donesu tačne zaključke.
Kriger nastoji da odgovori na više važnih pitanja za razumevanje rada današnjih tajnih službi: kako funkcionišu ovi u javnosti tako malo uočljivi istrumenti politike bezbednosti, ko sme da ih koristi, ko se brine da ostanu u zakonskim okvirima i da vlade ne traže ono što nije u skladu sa zakonom?
U prošlim vremenima, uglavnom, ova pitanja nisu postavljana, jer oni koji su bili na vlasti nisu smatrali da treba bilo kome da polažu račune kako dolaze do tajnih informacija i kako ih koriste, ne obazirući se na svoje podanike, ili protivnike protiv kojih su koristrili prikupljene informacije dobjene od obaveštajaca, izdajica ili zarobljenika.
Treće izdanje knjige, koje je prevedeno na srpski, autor je proširio, dodajući 10. poglavlje posvećeno ulozi interneta kao novog metoda prikupljanja svih vrsta informacija, što predsatavlja dramtičnu promenu u radu tajnih službi i o „sajber ratu“ u kome se protivnicima mogu naneti veće štete nego najsavremenijim oružjem, a da pri tome ne pogine ni jedan vojnik.
Ta tema postala je aktuelna kada se pre tri godine pojavio Edvard Snouden, koji je „ukrao“ više tajnih dokumenata nego ijedan pripadnik tajne službe pre njega, i to je izmenilo način na koji javnost opaža i doživljava tajne službe. Internet je njihovo novo bojno polje za koje još nije pronađen način kako da se neutrališe.
U tom kontekstu, interesovanje za svet agenata i špijuna ponovo raste, pa je i ova knjiga Volfganga Krigera postala aktuelnija nego ikada pre.
Autor: Vera Kondev
Izvor: Nedeljnik