Prikaz knjige „Istanbul“ Betani Hjuz – bogata i živopisna istorija

Istanbul, ne Konstantinopolj (ili Vizantijum)... ova priča o tri grada ispunjena je romansom i poletom.



Za one koji uživaju u istorijskim paralelama, ima nešto posebno neodoljivo kada se poveže sa vestima iz 2013. godine o tome da je najdublji svetski podvodni tunel koji povezuje Evropu i Aziju kroz Bosfor otvoren ispod Istanbula. Ovo rekordno kontinentalno povezivanje podseća na Herodotov zapis, dva i po milenijuma ranije, kada je persijski car Darije I naredio konstrukciju milju dugog pontonskog mosta preko vode negde oko 513. p.n.e, što je prva književna referenca na grad i čin carske oholosti koji će, neizbežno rezultirati u Persijskim ratovima i pobedi Grka.

Teško je zamisliti turskog premijera zainteresovanog za takve paralele. Redžep Taip Erdogan, bivši gradonačelnik Istanbula, umesto toga je napravio nekoliko potcenjivačkih komentara o dugom odlaganju tunela prouzrokovanom „glinenim kotlovima“ i „drugim stvarima“, koji uključuju najveće ikada otkrivene ostatke vizantijske flote, među mnogim važnim arheološkim otkrićima. Moderni islamista generalno nije poznat po interesovanju za neislamsku istoriju.

Srećom po današnje čitaoce, istoričarka i reporterka Betani Hjuz ima prilično šire vidike, dovoljno široke da obuhvate sve od stanovnika sa kopljima iz najranijeg bronzanog doba do drevnih Grka, rimskih imperatora koji su progonili hrišćane, Otomana koji su pokoravali svet i nacionalista iz dvadesetog veka. Svoja tri grada ‒ Vizantijum, Konstantinopolj i Istanbul nastanjuje bogatom i vrtoglavom grupom običnih i neobičnih muškaraca i žena.



Ovaj istorijski narativ ispunjen je energijom i događajima. Prikazi Hjuzove napisani su poletnim kitnjastim stilom. Atinski general, oportunista i otpadnik iz petog veka p.n.e. Alkibijad predstavljen je kao „nemaran, pohotan, neumeren, vulgaran, odvatran“, između ostalog zapamćen po žalosnom trendu „mokrenja u činiju za vreme večere“. Poglavlje o evnusima – „Seks i grad“ – je, za muške čitaoce, zanimljivo, obeshrabrujuće i povremeno izaziva trzaje. Evnusi su se slobodno kretali kroz palatu, bez bilo kakvog robovskog sputavanja. Mogli su da budu poznati vojnici, fantastično bogati skupljači umetnina, posvećeni sveštenici i patrijarsi pravoslavne crkve, čuvari gradske duhovne DNK.

S obzirom na značaj 1493. kao datuma u istoriji grada koji je, u zavisnosti od vaše perspektive, slavan ili neslavan, iznenađuje da je katastrofalan pad (za hrišćane) ili slavno osvajanje (za muslimane) Konstantinopolja vrlo kratko obrađen. Ovo je jedan od najvećih obračuna u burnoj istoriji grada i neki bi očekivali od Hjuzove da se posveti sukobu između mladog otomanskog sultana Mehmeda II i poslednjeg vizantijskog cara, Konstantina XI Paleologa.

Najveći i najbogatiji grad Evrope od sredine petog veka do početka trinaestog, naslednik Rima kao carskog glavnog grada u doba Konstantina, izvor ponosa hrišćana vizantijskog carstva – Konstantinopolj dugo je privlačio pažnju željnih muslimanskih očiju.

Za Turke do današnjih dana, slika koja ostaje urezana u pamćenje jeste trijumfalni ulazak Mehmeda 1453. godine – koji od tog momenta nosi nadimak fatih, „osvajač“ – kroz leševima posutu Karijus kapiju. Uvek je predstavljen kako zauzima pozu nesavladive moći, uzdižući visoko zastavu sa polumesecom i zelenim islamskim barjakom, nadvisujući svoje oficire sa turbanima koji su se okupili oko njega. Dim se uzdiže sa bojišta, delom skrivenog kopljima, turbanima i crvenim i zelenim zastavama. Energija Mehmeda i njegovih ratnika je očigledna suprotnost gomili beživotnih tela, simbol pobede islama nad nevernicima. Za Halila Inalcika, najvećeg turskog istoričara Otomanskog carstva, ovo je bilo osvajanje kao „čin vere,“ dugo očekivano, božanski dosuđeno ispunjenje hadita, ili govora proroka Muhameda, koji su predvideli pad Konstantinopolja vernicima.



Za bogobojažljive Vizantince iz Konstantinopolja koji su izbegli oštre otomanske mačeve, pad „Grada Želja“ – često nazvanog samo „grad“- i velike bazilike Aja Sofije, nakon 1123. godine hrišćanstva bio je kao smak sveta. Ali kao što je Edvard Gibon precizno primetio u 18. veku, propast carstva koje je nekad osvetljavalo svet nije bio čak ni pad grada: „genije mesta će uvek trijumfovati nad slučajnostima vremena i sudbine.“ „Novi Rim“ i „Novi Jerusalim“ će nastaviti da žive.

Mehmedovo surovo i briljantno osvajanje čime je odbijeno 12 muslimanskih opsada tokom devet vekova, pokrenulo je Otomansko carstvo, koje je u narednih pet vekova pisalo svoju sudbinu na Bliskom istoku, severnoj Africi i preko Balkana, sve do kapija Beča, sa Istanbulom kao bleštavim islamskim glavnim gradom. Bilo je to ostvarenje Osmanovog  poznatog sna u kojem je tajnoviti poglavica plemena,  osnivač Otomanskog carstva iz 14. veka, u snu video „dijamant postavljen između dva safira i dva smaragda... dragi kamen u prstenu ogromne dominacije koja je pokorila celi svet“.

Što se Vizantije tiče, nastavila je da životari u bledom zagrobnom životu u peloponeskom gradu Mistri, ispod suncem oprljenih grebena planine Tajget. Danas je to grad duhova koji privlači turiste, hodočasnike i naučnike poput Hjuzove, koji prizivaju duhove tog mesta sa nekoliko tipično evokativnih rečenica. „Freske se pojavljuju iz sumraka, neverovatno preživele između ruševina. U zoru, magla zna biti tako gusta da ne postoji drugi svet; hladan vazduh spušta se niz planinu. Beguljice u palminom drveću prepiru se oko dnevnih novosti.“

Grci i ljubitelji grčke kulture i dalje žale zbog pretvaranja hrišćanskog Konstantinopolja u muslimanski Istanbul („Istanbul je bio Konstantinopolj, sada je Istanbul, a ne Konstantinopolj“, kao u pesmi Džimija Kenedija i Neta Sajmona iz 1953), ali je grad dugo ostao bastion kosmopolitske metropole. Nakon što su ih proterali iz Granade 1492, jevrejska porodica Kamondo došla je u Istanbul 1782. i nije gubila vreme osnivajući poslovnu dinastiju kasnije poznatu kao „Rotšildovi sa Istoka“. Do 1860. godine, nakon što su pomogli u finansiranju bosforskih parnih brodova i tramvaja, postali su najveći zemljoposednici u gradu. Nacistička Nemačka je, a ne otomanski muslimani, izbrisala i poslednjeg člana porodice u Aušvicu.



I upravo je moderni Mustafa Kemal-Ataturk, otac Turaka – taj koji je uklonio 470 godina star kalifat, poslavši poslednjeg sultana i kalifa, Abulmesida II u progonstvo ponoćnim vozom za Švajcarsku, 4. marta 1924, i preselio glavni grad republike iz Istanbula u Ankaru godinu dana ranije. Nekada veliko Otomansko carstvo je propalo i rasparčano. „Mir vani, mir u kući“ bila je mantra nove države.

Ako je najnoviji pad Turske u islamski autoritarizam obeshrabrujući za mnoge, neki bi možda mogli naći utehu u tome da je Istanbul preživeo smenjivanje velikih i malih tiranata tokom vekova i sigurno će još dugo živeti kao jedan od istaknutijih svetskih gradova. Bogati sloj metropolitskog prezira prema svojim vladarima izgleda da je duboko urezan u istanbulski duh. Hroničar iz trinaestog veka Niketas Koniates rekao je za „stanovništvo tržnice“ da „svoju nezainteresovanost za vladare čuva u sebi kao da je urođena.“

Možda je preterano nazvati Istanbul „Kamenom iz Rozete za međunarodna dešavanja“ u 21. veku, ali sudbina ovog grada ostaje neraskidivo vezana za prve redove svetskih problema, od uloge Turske u Evropskoj uniji do ruske ekspanzije, budućnosti Sirije i Iraka i konflikta u svetoj zemlji. Međutim, zanemarimo politiku, ovaj most između dva kontinenta je, okružen Jejtsovim „Delfinima kidanom, klepalom trzanim morem“, urođeno okrenut spolja i dinamičan, a njegov karakter je određen jedinstvenim geografskim položajem i zadivljujućom istorijom. Prostirući se na preko 100 milja, sa populacijom od oko 16 miliona, „kraljica gradova“ i dalje može da se nosi sa najboljima.



Neko bi mogao da se zapita na koga iz ulice Dauning i Bele kuće Hjuzova misli, kada zaključuje da je „znati Istanbul znati šta znači biti kosmopolita – ovo je grad koji nas podseća da smo mi, stvarno, građani sveta.“ Istanbul je pulsirajući grad. U životom ispunjenoj pripovesti Betani Hjuz, napisanoj sa elanom i začinjenom romansom, ovaj grad je pronašao simpatičnog i angažovanog pobornika.

Izvor: theguardian.com 
Prevod: Miloš Vulikić