Prikaz knjige „Islednik“

Ispredajući duboko intimno i iskreno sećanje na majku, potisnuta demencijom (obeležje i romana Ivane Dimić „Arzamas“), Dragan Velikić u „Isledniku“ sebe stavlja u uniformu autora, i njegovo ja nazire se ispod vizure pripovedačkog tkanja. Iz obilja trasa, puteva, pravaca i smerova, razmagljuje se, uz poznavanje biografije autora, određen broj personalnih oznaka koje samo mogu nagovestiti da pored autentičnosti i srodnosti sa pričom, autor želi da ostavi trag i o svojim korenima. Ili da o njima nešto kaže što će ostati vredno svakog demaskiranja, dezintegracije ili u nekom opsegu i depersonalizacije stvaraoca.

Preuzimajući model naratora od Mirka Kovača („Vrata od utrobe“), na granici između memoara i fikcije, Dragan Velikić se možda ne nužno ugleda na njega, ali je verovatno i sam svestan da je njegov život isprepletan sa umetničkom istinom, pa je time doveo u opasnost i najbližu egzistenciju. Međutim, pisac vešto balansira na sredokraći između detinjstva i dečaštva, u nastojanju da pre svega prikaže lik majke, bez ulepšavanja i spekulacije, odano i verno, pa da se onda kroz njene postupke ukaže i sve ono što je od porodice nasledio, u prvom meri na biološkom planu.

Praktično, ovo je roman u romanu i tu se ni Velikić ne opire, kad prati trendove i moderne okvire postmoderne. Na videlo se izbacuje piščeva radionica, one misli za koje niko van autorovog sveta ni ne zna da postoje, jer se brzo gube u iščezavanju inspiracije pa se verovatno vraćaju kad sazre odluka o pisanju. Ovakva podudarnost, na primer, sreće se u romanu Vladislava Bajca, „Hamam Balkanija“. Tamo je postupak unekoliko sličan: građanski Vladislav Bajac tumara po svetu realnosti ne bi li pronašao odgovarajući model kazivanja kroz vitrine istorijskih arhiva. Bitna je, svakako, razlika što to Velikić ne čini u konsultaciji sa istoriografijom, već svesno zagledan u svoju prošlost, bespoštedno kopa po ostacima uspomena.

U „Isledniku“ prethodni romani se sastavljaju i grupišu. Tako je od „Ruskog prozora“ pozajmljen postupak u kojem mladi Rudi pravi osvrt na pređeni put; iz „Dosije Domaševskog“ ambijent radnje i stablo predaka koji su isto ono što su u Velikićevoj biografiji (bez pretenzije da građanski curriculum vitae postane umetnička istina); a od „Bremena“ neizvesnost života, sluđenost okolnosti, teskoba i unutrašnji nemiri koji se ne mogu objasniti bez porinuća u greške i letimična izostavljenja. Ali dosta toga Velikić ako ne koriguje, bar širi. Stvarima o kojima nije naročito progovarao, sad daje i više prostora nego što im treba.

Takvom otvaranju, uvereno, uzrokuje strah. Onaj književni Velikić uznemiren je determinacijom genetike koja kao onaj Pekićev moto s početka, premda je „izbacila iz sebe sve svoje bolje verzije, ostaje s onom najgorom, onom koja se nikad nikom ne ispoveda.“ Ali Velikić se ipak ispoveda. I to pričom o majci kao svetici, izvesnom pra-početku ali i ženi koja je tačno znala šta od života da traži, ali ne i sve da dobije.

Liku majke, naravno, prethode portreti doneti u romanima „Bonavia“ i „Ruski prozor“, ali ni u jednoj knjizi on nije u ovakvom maniru razrađen i opisan, i nigde nije centralna ličnost kao što je u „Isledniku“. U ovoj knjizi, pak, on je izvučen iz taloga prepešačenih trotoara (na koje ga upućuje razdraženi A. Tišma), na pijedestal zaveštanog pisma u kojem su, kako kaže autor, „ljudi sa plaže zavladali svetom“, i sve što ima da se otkrije neispitana je savest koja svom klasifikatorskom karakteru ima da zahvali roditeljskoj brizi.

U prvom delu knjige, pre nego što reši da piše roman o ekspropisanoj i pogubljenoj porodici Hiterot i misterioznoj Lizeti (koja kratko živi na njihovom ostrvu), autor će u vidu uvoda i ispitivanja terena, pokušati da naznači koja je bila uloga majke u njegovom životu. Počeće od opštih stvari, gradualno ići ka pojedinačnim, i kao talas u daljini, što se pučini približava, otkrivati sve bitnije i bitnije činjenice o ženi koja mu je prethodila. Pred čitaocima će stajati jedan od najlepših portreta majke u savremenoj srpskoj prozi.

Utisak koji je ovaj roman ostavio na ljude može se meriti jedino onim stepenom ljubavi kojom su ovi obasipali ženu koja ih je rodila. Nedovoljna pažnja umela je da zaboli, preterano umiljavanje da rodi sumnju u bliskost, pa je usled toga bilo potrebno da se traži mera i u bezgraničnoj emociji. Nekad je to koštalo živaca, drugih dana to su bila mrzovoljna kaskanja u vlastitom mozgu, ali postojali su i oni časovi kad je sve disalo u uravnoteženom skladu i pulsirajućoj harmoniji. Takvi momenti, verovatno, izgradili su i ovu knjigu, koju je, i pored ironije i s vremena na vreme računske logike, ipak napisao jedan zahvalni sin.
 
Autor: Ivan Đurđević