VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Prikaz knjige „Intelektualci“ – ili o trojstvu grehova

Ovu knjigu napisao je intelektualac koji nam govori da ne treba da slušamo intelektualce. Prema definiciji Oldosa Hakslija, intelektualac je osoba koja je pronašla nešto što je zanimljivije od seksa. Definicija Pola Džonsona je jednako idiosinkratična: intelektualac je neko ko želi da promeni svet, u političkom smislu, u skladu sa sopstvenim principima i namerama. Štaviše, „zanemarivanje istine i opredeljenje za ideje pre nego za ljude… označavaju istinski sekularnog intelektualca“. Od svih ljudi koje je gospodin Džonson naterao da legnu u Prokrustovu postelju, samo je njih dvanaestoro dobilo tu „čast“ da im on dodeli poglavlje u svojoj knjizi: Žan-Žak Ruso, Persi Biš Šeli, Karl Marks, Henrik Ibzen, Lav Tolstoj, Ernest Hemingvej, Bertolt Breht, Bertrand Rasel, Žan-Pol Sartr, Edmund Vilson, Viktor Golanc i Lilijan Helman. U poslednjem poglavlju piše o Džordžu Orvelu, Ivlinu Vou, Sirilu Konoliju, Normanu Majleru, Kenetu Tjnanu, Rajneru Verneru Fasbinderu, Džejmsu Boldvinu i Noamu Čomskom. Gospodin Džonson, autor knjiga „A History of the Jews“ i „Modern Times: The World From the Twenties to the Eighties“, površno se zadržava na svačijem literernom stvaralaštvu, idejama, kako bi što pre stigao do onoga što ga zabrinjava, a to su životi ovih muškaraca i – žene. Njega ne zanima šta su oni napisali, već ono što su radili.

Očigledna teza je da su intelektualci vodili rđave živote. Džonson se naslađuje pišući o svim rđavim stvarima koje su uradili ovi sjajni mislioci, a zanimljivo je čitati delove knjige u kojima gospodin Džonson piruje. Posebna pažnja posvećena je trojstvu grehova koji su karakteristični za ovu grupicu ljudi: laž, blud i nepoštenje u vezi sa novcem.

Intelektualci (posebno Ruso, Tolstoj, Helmanova, Sartr, Simon de Bovoar, Rasel, Hemingvej, Golanc i Boldvin) pišu naizgled „iskrene“ ispovesti čija je „selektivna iskrenost na neki način najneiskreniji njihov aspekt“. Oni „razoružavaju čitaoca onim što se čini kao šokantna iskrenost i priznanje krivice (ali) oni u stvari kriju mnogo više nego što nam otkrivaju“. Ova lažna principijelnost gnevi gospodina Džonsona zato što je čitaoci prihvataju, zato što drugi ljudi ne razmišljaju kao on, oni ne vide da su ti ljudi lažljivci. Lažnim ispovestima se takođe pripisuju i problemi koje stvaraju, posebno zbog toga što se nakon otvaranja Pandorine kutije njihovih seksualnih tajni otkrivaju sadržaji o partnerima ovih intelektualaca, ali i javnost bude upoznata sa njima. Gospodin Džonson vešto dokumentuje jad i bedu koju su ti „javni dnevnici“ proizveli u životima Rusoa (koji je priznao da mu je jedna žena nakon neuspešnog seksualnog odnosa rekla: „Ostavi žene i bavi se matematikom.“), Tolstoja i njegove žene Sonje (čija je „noćna mora oko vođenja dnevnika“ naterala Tolstoja da vodi tajni dnevnik koji je krio u svojih jahaćim čizmama, a koji je, naravno, njegova žena pronašla) i Simon de Bovoar (jer je razbesnela Nelsona Algrena kada je objavila ljubavna pisma koja joj je slao i dovela ga do toga da izjavi: „Bio sam u javnim kućama širom sveta i žene tamo uvek zatvore vrata svojih soba.“).

Gospodin Džonson kaže da ovi intelektualci iskorišćavaju žene. Šeli se poigravao idejom da incestuozno uplete rođene sestre u svoj harem, Tolstoj je „zaboravio da ženama sa kojima je održavao seksualne odnose kaže da je imao veneričnu bolest koju možda nije izlečio“, a Hemingvej je „napisao razvratnu pesmu ’To Martha Gellhorn's Vagina’, koju je uporedio sa naboranim grlićem flaše napunjene vrelom vodom, a čitao ju je svakoj ženi koja bi pošla u krevet s njim“. Sartr je svoju „Kritiku dijalektičkog uma“ napisanu 1960. godine javno posvetio Simon de Bovoar, ali je ubedio svog izdavača Galimara da tajno odštampa dva primerka knjige sa rečima „Za Vandu“. Gospodin Majler je svoju drugu ženu ubô nožem u stomak i leđa. Kada se Fasbinder oženio, „mlada je iza zaključanih vrata spavaće sobe zatekla mladoženju i kuma u krevetu“. Konoli je iz kreveta u kom je bio sa smernom udatom ženom, dok su Nemci 1944. bombardovali London, nehajno iskočio rekavši: „Savršen strah progutao je našu ljubav.“

Ovo su zanimljive prljave priče, ali šta nam one govore o intelektualcima? Saznali smo da je većina njih kako su bivali stariji (Ibzen, Hemingvej, Sartr, Rasel), više volela društvo sve mlađih žena – ukus koji je teško pripisati samo velikim misliocima. Zapravo, ne moramo da vaskrsnemo neku od feministkinja da bi nam ona rekla da su se muškarci loše ophodili prema ženama. Još jedna karakterna mana kojoj gospodin Džonson pridaje, kako se čini, disproporcionalnu količinu pažnje jeste i loša lična higijena većine intelektualaca, pa nam se može učiniti da umesto Džonsona kroz ove redove slušamo pridike majke dečaka tinejdžera. Marks se „retko kupao i najčešće je bio neumiven“, a njegova soba bila je nalik na svinjski obor. Hemnigvej je (sudeći prema rečima njegove treće žene) „bio izuzetno prljav“ i dozvoljavao je svojim nekastriranim mačorima da šetaju po stolu za ručavanje. Breht je „uvek bio štrokav“, pa je prema tome agresivno i nepristojno Džonson napisao: „(Teodor) Adorno je ispričao da je Breht svakog dana provodio sate i sate trpajući prljavštinu ispod svojih noktiju da bi izgledao kao pripadnik radničke klase“. Loš zadah koji se pripisuje Raselu, navodno je primorao Ledi Otolinu Morel da neko vreme izbegava da spava sa njim. Sartr je bio „jezivo prljav“, a Konoli je na dnu sata dede svog domaćina ostavljao „svoje izlučevine“ i režnjevima slanine je obeležavao određena mesta u knjigama koje je čitao njegov domaćin. Zašto gospodin Džonson želi da mi znamo sve ove pojedinosti? Da li bi sve ovo trebalo da znači da je njihova fizička prljavština i njihove misli učinila poganima?

Ova vrsta agrumenata, način na koji je Džonson povezao život intelektualaca sa njihovom umetnošću, najeksplicitnije se odnosila na Marksa, čija je „groteskna nesposobnost rukovanja novcem… objašnjavala zašto je on toliko vremena i prostora posvetio ovoj temi“. Trebalo bi da linija zaključivanja ima sledeći tok: Marks, koji nije bio sposoban da plati kamate na svoje dugove, došao je do zaključka „da potraživanje kamate, važan deo bilo kog društva koje se zasnivalo na kapitalu, nije ništa drugo do zločin protiv čovečnosti“. On se sam, međutim, „okoristio o bilo koga ko se našao u njegovom bližem okruženju“. Ruso, Šeli, Breht i Rasel, svi su opisani kao ljudi koji želi da se okoriste, ali se Marksu posebno prebacuje za njegove „eksploatatorske tendencije prema svima koji su ga okruživali“, a navedeno je i da je to vodilo ka utemeljenju njegove teorije da su mase eksploatisane. Nesvesna satira o ovoj pojednostavljenoj korelaciji između života i teorije gospodina Džonsona najbolje se odslikava u rečima Marksove majke, koje je izjavila da bi više želela da je Karl akumulirao sav taj kapital, umesto što je o njemu samo pisao.

Zašto se intelektualci moraju ponašati bolje od onih koji to nisu? Gospodin Džonson smatra da se ljudi koji nam govore kako se treba ponašati moraju ponašati bolje od ljudi koji nam ni na koji način ne ukazuju na naše ponašanje. On navodi brojne slučajeve zaslepljujuće nedoslednosti između reči i dela u postupanju prema ženama nekolicine mušakaraca kao što su Ibzen, Šeli, Rasel i Sartr, zanemarujući činjenicu da su ovi muškarci bili na strani ženskih pokreta, a upotrebljavali su i nove metode u ponašanju prema svojoj deci, poput Rusoa i Tolstoja, koji je toliko pisao o značaju obrazovanja. Gospodin Džonson priznaje da „mali broj nas vodi živote koji su konstantno pod lupom javnosti, i da postoji nešto gnusno u ogoljavanju Rusoa, kao što su to činili mnogi učenjaci privodeći ga moralnoj pravdi“. Međutim, s obzirom na njegov uticaj na etiku i ponašanje, alternativa ne postoji. On odobrava Orvelovovo prosuđivanje o Paundu: „Naše je pravo da očekujemo najobičniju pristojnost čak i od pesnika.“

Gospodin Džonson se usredsređuje na „moralnu i prosudbenu verodostojnost intelektualaca i na to kakve su primere ponašanja oni davali ljudima. Kako su oni vodili svoje živote? Da li su njihovi životi bili okrenuti jedino prema seksualnim i finansijskim potrebama? Da li su govorili, ili pisali, istinu?“ On zaključuje da su za intelektualce „ideje važnije od ljudi, Čovečanstvo, sa velikim Č, bilo je važnije od određenog čoveka ili žene, njihovih supružnika, sinova, kćeri.“

Gospodin Džonson smatra da to ne bi trebalo biti tako. On tvrdi da „veličanstvena dela intelekta nisu potaknuta apstraktnim delovanjem uma i mašte, već da su duboko ukorenjena u ličnosti“. Zasigurno je tako, ali to nužno ne povlači ideju da su, ukoliko osoba ima mana, i dela njenog intelekta u direktnoj korelaciji, što bi značilo da su i ta dela loša. Međutim, odnos između načina na koji je neko živeo svoj život i umetnosti koja nam je ostavljena u amanet ne bi trebalo da bude stvar politike.

Autorka: Vendi Doniger O’Flaerti
Izvor: nytimes.com
Prevod: Nataša Đuričić Marković


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
knjiga za decu 21 veka kamile su debele uroša petrovića u prodaji od 15 jula laguna knjige Knjiga za decu 21. veka – „Kamile su debele“ Uroša Petrovića u prodaji od 15. jula
13.07.2020.
Njegove knjige pomeraju granice u savremenoj srpskoj literaturi. Razmrdavanje vijuga, susret sa čudesnim, neobičnim ali i zastrašujućim, raskošna mašta i osobeni humor zaštitni su znak ovog autora. Ov...
više
12 romana o ženama velikih umetnika laguna knjige 12 romana o ženama velikih umetnika
13.07.2020.
Poznata je izreka da iza svakog uspešnog muškarca stoji jaka žena. A kako su nekada izgledali životi takvih žena? Da li su bile srećne, da li su volele, i koja je bila cena takve ljubavi? Paris...
više
venecuelanska novinarka karina sains borgo priča o svojoj knjizi noć u karakasu  laguna knjige Venecuelanska novinarka Karina Sains Borgo priča o svojoj knjizi „Noć u Karakasu“
13.07.2020.
Karina Sains Borgo je svoj život provela kao novinarka, pišući o svojoj rodnoj Venecueli. Sada joj pristupa kao spisateljica. Borgova se preselila u Španiju 2006. i preko okeana je pratila kako Venecu...
više
prikaz romana nevesta plantažera čaja  laguna knjige Prikaz romana „Nevesta plantažera čaja“
13.07.2020.
Ovo je drugi roman u serijalu o proizvodnji čaja u Indiji, ali može da se čita nezavisno od prvog iako se neki likovi pojavljuju u obe knjige. U „Nevesti plantažera čaja“ fokus priče je na rođakama Ti...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.