„Bauk nacizma kruži Evropom“, možda je upravo ova parafraza čuvene rečenice iz „Komunističkog manifesta“ najbolji način da se opiše sadašnje stanje na starom kontinentu. Od početka Drugog svetskog rata prošlo je više od sedamdeset godina. Duboke rane, surevnjivosti i zločini sve je to zakopano i postalo mučni relikt prošlosti. Umesto međusobnog antagonizma, narodi Evrope su se okrenuli mirnom suživotu i građenju međusobnih mostova razumevanja. Čine vam se smešne ove rečenice, zar ne? Ono što je trebalo da postane stvarnost pretvorilo se u svojevrsnu utopiju. San o jedinstvenoj Evropi se sve više kruni. Nestao je konačno u dodiru sa šačicom nevoljnika koji su zakucali na vrata Evrope iskajući spas. Mržnja koja proizilazi iz straha od novog, od onog drukčijeg, okovala je srca Evropljana. Mahniti političari i zapenušani nacionalni propovednici počinju da otkopavaju ratne sekire. Opet se nesrećni ljudi etiketiraju i žigošu samo zato što su različiti. I opet sve kreće ispočetka. Lekcija o zlu koji donosi fašizam i nacizam nije naučena. U Evropi su svakako retki oni koji neće osetiti gađanje prema nacističkim zločinima (doduše ima i takvih, na sreću, retkih monstruma), ali izostaje otklon prema samoj suštini nacističke ideologije. Veliki italijanski pisac Umberto Eko je u svojem eseju o fašizmu ustvrdio da on dolazi iz iskorišćavanja straha od različitosti. Kako sam Eko kaže: „Prvi apel jednog fašističkog (…) pokreta usmeren je protiv došljaka“. Sledeći korak je akumuliranje socijalnog i društvenog nezadovoljstva. Umesto da se ukaže na prave krivce za ekonomsku propast, žrtveni jarci postaju manjine i stranci. Dodajte tome još i teorije zavera, praćene paranojama o onima koji rade protiv nas i žele da unište naš nacionalni identitet. Eko mudro zaključuje: „Jedna nacija dolazi do svog identiteta samo preko svojih neprijatelja.“ Podseća li vas sve to na sadašnjost? Zamenite li Jevreje sa emigrantima i muslimanima, zar govori današnjih političara neće biti identični onim nacističkim? Umetnost, a pogotovo književnost, poslednja je odbrana pred starim zlom u novom ruhu. Primer tome je izuzetni roman Andreasa Pitlera.

Godina je 1938. Prvi dani marta su toku, kao i poslednji dani Republike Austrije. Senka nacizma se nadvila nad naslednicom nekada velike i moćne Austro-ugarske carevine. Tinjajuće nezadovoljstvo Austrijanaca pretvara se u nacionalnu histeriju i rezultira čuvenim anšlusom. Jedan od retkih koji to još uvek ne shvataju i ne žele da prihvate je inspektor Bronštajn, uposlenik bečke policije. Da sve bude još gore, Bronštajnu je poveren zadatak da istraži zagonetno ubistvo nacističkog partijskog službenika. Bezbroj različitih tragova, ubijeni nacista je pored pedofilskih sklonosti imao i niz poslovnih i privatnih nerešenih računa, počinje da opterećuje inspektora. Pred njim je ne samo rešavanje ovog slučaja, već i borba za goli život. Bronštajn je Jevrejin i ako Austrija uđe u savez sa Trećim Rajhom, sigurna smrt mu je zagarantovana.

Vešto kombinujući istorijske činjenice sa trilerskom atmosferom, Andreas Pitler je stvorio književno delo velike snage i literarne vrednosti. Iako knjiga sleduje pravilima detektivskog žanra, Andreasu nije primaran zaplet. Upravo zbog toga bi ovaj roman posmatran sa čisto žanrovske strane, bio ništa drugo nego osrednji krimić. Tajna je u izuzetno predstavljenoj istorijskoj slici poslednjih dana austrijske republike. Ništa manje nije vredno ni autorovo poznavanje mentaliteta Bečlija, kao i upotreba dijalekta; on je zanimljiv čak i na srpskom, za šta treba odati priznanje maestralom prevodu Mirjane V. Popović.

Andreas Pitler je jedan od najpoznatijih austrijskih pisaca. Doktorirao je na studijama istorije i političkih nauka, a po školovanju se posvećuje novinarstvu. Napisao je nekoliko naučno-popularnih knjiga o Beketu, Brunu Krajskom, čuvenoj družini „Monti Pajton“, kao i niz bedekera, vodiča i humorističkih knjiga. Početkom devedesetih se okreće stvaranju romanesknih dela. Slavu doživljava sa serijalom knjiga o inspektoru Bronštajnu. Do sada je objavio sedam njegovih avantura smeštajući ih u period od 1913. do 1955. godine. Dela Andreasa Pitlera su prevedena na nekoliko svetskih jezika i doživljavaju velike tiraže.
Andreas Pitler je sa romanom „Inspektor Bronštajn i slučaj ubijenog naciste“ dokazao da je ne samo vešti istoričar, već i pisac sa istančanim osećajem za psihologizaciju različitih karaktera i onih najdubljih poriva u njima. Veštom vivisekcijom on uspeva da na maestralni način prikaže uspon nacizma, ali i razloge za njegov uspon. Tako, recimo, on na jednom mestu opisuje promenu vladajuće klike: „(…) poslanici su bili agronomi, pisci i univerzitetski profesori. Ali (…) zamenili su ih kočijaši pivskih kola, sitne zanatlije i seljaci-pilićari. Čovek bi se iznenadio kada bi uopšte znali da napišu sopstveno ime.“ Nije to jedina sličnost sa sadašnjim vremenom. Uzavrela nacionalna i politička atmosfera, očekivanje da će strogi ali pravedni vođa sve rešiti, naš narod je poseban i pravedan a svi ga napadaju, samo da se rešimo Jevreja (čitaj: muslimana i migranata) i sve će biti bolje. Svesno ili nesvesno, Andreas Pitler je pišući o Evropi pred Drugi svetski rat, predstavio i današnju Evropu. Ali to nije jedini razlog za čitanje ovog romana. On je solidan krimić, izuzetna istorijska hronika, dobra sociološka i psihološka studija. Najbitnije, odličan roman koji sve ove elemente spaja u ubedljivu celinu.

Izvor: onlinecitaonica.wordpress.com