Prikaz knjige „Imperija SAD“: Naše probleme stvorili su ljudi, pa zato ljudi mogu i da ih reše

„U svom istraživanju rukovodio sam se trima načelima: zabranom upotrebe sile prema Povelji Ujedinjenih nacija, budnom pažnjom i ljudskom porodicom“, piše istoričar i direktor Švajcarskog instituta za istraživanja mira i energije dr Danijele Ganzer u uvodnom poglavlju svoje knjige „Imperija SAD: Beskrupulozna svetska sila“. Drugim rečima, on smatra da bez poštovanja međunarodnog prava, ljudskih prava i međunarodnog humanitarnog prava, bez slobode mišljenja i bez etike i odgovornosti, miran suživot ljudi na ovoj planeti neće biti moguć. Knjiga je napisana nepretencioznim, lako razumljivim jezikom jer Ganzer veruje da njen sadržaj mora biti pristupačan svima, a naročito čitalačkoj publici starosti između 15 i 25 godina.

Mračna strana Vikipedije...

Brojni primeri navedeni u ovoj knjizi navode nas na zaključak da zalaganje za mir pojedincu može zadati velike glavobolje. Naročito ako se zbog svog angažmana nađete na nišanu vojno-industrijsko-medijskog kompleksa. Kao neko ko se bavi izučavanjem društava koja su ostavila poseban pečat u istoriji čovečanstva, i pritom Sjedinjene Američke Države naziva „imperijom 20. veka“ i naslednicom Velike Britanije (imperije 19. veka), Ganzer rizikuje da bude izložen napadima sa svih strana. Dovoljno je da u internet pretraživač ukucate njegovo ime – a većina nas u tom slučaju koristi usluge Gugla, korporacije sa sedištem u SAD – i primetićete da algoritam favorizuje rezultate pretrage koji Ganzera prikazuju u negativnom svetlu. Isto važi i za odeljak „reference“ na Ganzerovoj stranici na Vikipediji – onlajn „enciklopediji“ čija se centrala takođe nalazi u Sjedinjenim Državama.

Ako želite da saznate nešto više o uređivanju stranica ove enciklopedije, obavezno pogledajte dokumentarac „Die dunkle Seite der Wikipedia“ („Mračna strana Vikipedije“) nemačkih novinara Markusa Fidlera i Franka-Mihaela Špera, koji upravo na primeru Danijelea Ganzera dokazuju da se administratori sajta prilikom kreiranja sadržaja vode dnevno-političkim interesima.

... ili klevetnički napadi ad personam

Saznavši za njegov kritički pristup izučavanju američke istorije, „administratori višeg reda“ – anonimni pojedinci koji raspolažu ovlašćenjima koja obični korisnici Vikipedije nemaju – zatrpali su Ganzera nizom kleveta koje se više ne mogu ukloniti. Tako je on preko noći postao poznat kao „pisac koji širi teorije zavere, naročito one vezane za terorističke napade 11. septembra 2001. godine“. Njihova namera je da ovakvim diskvalifikacijama, ovakvim napadima ad personam, Ganzera označe kao nepouzdan izvor, a publiku odvrate od čitanja njegovih radova. Ganzer se na zubu „relevantnih krugova“ našao još 2008. godine, kada je objavio svoju doktorsku disertaciju pod naslovom „Tajne armije NATO-а u Evropi: Inscenirani teror i prikriveno ratovanje“, a zatim nastavio da doliva ulje na vatru naslovima „Evropa u naftnoj groznici: Posledice zastrašujuće zavisnosti“ (2012) i „Protivzakoniti ratovi“ (2016). Svaka od pomenutih knjiga postala je hit, a isto važi i za „Imperiju SAD“, koja se neposredno po objavljivanju našla na Špiglovoj listi bestselera. Zašto? Verovatno zato što ovaj čovek ne širi „teorije zavere“, već predano istražuje i dokumentuje stvarne zavere i zločine počinjene u ime „mira i čovečanstva“.

Američka imperija – najveća pretnja svetskom miru

Ako samo ovlaš preletite pogledom preko sadržaja ove knjige, biće vam jasno zašto je Ganzer, čija onlajn predavanja prate stotine hiljada znatiželjnih slušalaca, trn u oku nekih veoma uticajnih ličnosti. Jedna anketa iz 2019. godine pokazala je da je većina Nemaca u tom trenutku smatrala da SAD – a ne Rusija, Kina i Islamska država, kako je predsednik Tramp tada insinuirao – trenutno predstavljaju najveću pretnju miru u svetu. Još 2013, prema istraživanju američkog Instituta Galup, 56% ispitanika iz celog sveta smatralo je SAD najjačim destabilizujućim faktorom u međunarodnim odnosima. Ganzer naglašava da razlog za takve rezultate nikako ne bi trebalo tražiti u mržnji drugih nacija prema američkom narodu kao takvom već u činjenici da najveća svetska sila, država kojom zapravo upravlja 300 hiljada superbogataša, od Drugog svetskog rata ne odustaje od aktivnog krojenja sudbine ostatka sveta. „Nijedna druga zemlja od 1945. nije bombardovala toliko zemalja kao SAD. Nijedna zemlja od 1945. nije oborila toliko vlada širom sveta kao SAD. Nijedna zemlja od 1945. nije vodila toliko ludačkih ratova kao SAD. Nijedna zemlja na svetu nema toliko vojnih baza koje te okupirane zemlje često odbijaju da prihvate.“ Zastrašivanje, manipulacija i nasilje su, prema njegovim rečima, jedina oruđa koja izvesni krugovi u Americi smatraju delotvornim.

Kombinacija „tvrde“ i „meke moći“ od samog nastanka

Nakon što nam je u uvodnim poglavljima detaljno predstavio američku vojnu mašineriju i izneo zaključak da današnje Sjedinjene Države nisu ništa drugo do oligarhija, Ganzer svoju analizu celokupne istorije te zemlje prezentuje na izuzetno zanimljiv način, temeljeći je uglavnom na materijalu koji potiče upravo iz američkih izvora. Poglavlja koja slede objašnjavaju nam prve trapave korake mlade države (genocid nad domorodačkim stanovništvom i otmica 12 miliona stanovnika afričkog kontinenta), a zatim i imperijalističko širenje uticaja izvan granica Severne Amerike – uvek praćeno lažima, obmanama, psihološkim ratom, ali i otvorenim nasiljem. Veoma rano je u istoriji SAD zaokružen repertoar kome će politikolog Džozef S. Naj devedesetih godina prošlog veka dati ime „pametna moć“. „Pametna moć“ predstavlja sposobnost jedne države da kombinovanjem „tvrde“ i „meke moći“, to jest upotrebom svih raspoloživih sredstava, nametne svoju volju drugima.

Savet za nacionalnu bezbednost i tajni ratovi

Mnoge čitaoce će verovatno iznenaditi sadržaj pasusa posvećenih odnosima između američkih vlasti i nacističke Nemačke, ali i poglavlje pod naslovom „Vođenje skrivenih ratova“, u kome je Savet za nacionalnu bezbednost označen kao faktor sa najvišim stepenom autoriteta. Sastanci Saveta, pod čijom direktnom kontrolom su oružane snage SAD i sve obaveštajne službe, održavaju se u tajnosti, a obavezno im prisustvuju predsednik i potpredsednik, ministar spoljnih poslova, ministar odbrane, direktor CIA, savetnik za nacionalnu bezbednost, šef predsednikovog kabineta i još nekoliko najviših zvaničnika. Prema rečima američkog istoričara Džona Pradosa, koga Ganzer ovde citira, ovo telo predstavlja „najviši nivo političkog establišmenta“. A kada već pominjemo CIA: prema Zakonu o nacionalnoj bezbednosti, usvojenom od Kongresa 26. jula 1947. godine, Centralna obaveštajna agencija nije isključivo obaveštajna služba, već raspolaže i veoma širokim ovlašćenjima kada je u pitanju vođenje tajnih ratnih operacija.

U osmom poglavlju dobijamo i koncizan pregled svih lokacija na kojima su od sredine prošlog stoleća do danas dejstvovali krvožedni američki operativci. Neki od tih agenata i sami su bili žrtve propagande koja ih je uveravala da se bore za „slobodu“. Veoma interesantna bila je i uloga direktora CIA Alena Dalesa, naročito u vezi sa atentatom na predsednika Džona F. Kenedija. Činjenica da do današnjeg dana nisu objavljeni svi detalji vezani za istragu tog ubistva govori sama za sebe.

Alarmantna saznanja Čerčove komisije

Važan doprinos razotkrivanju tajnih operacija američke obaveštajne službe dala je tzv. Čerčova komisija. Komitet pod vođstvom senatora Frenka Čerča iz Ajdaha podneo je 1975. godine američkom Senatu izveštaj od 350 strana u kome su bili nabrojani svi zločini operativnog ogranka CIA. Reagujući na uznemirujuće podatke iznete u izveštaju, Noam Čomski je svoju zemlju tada nazvao „vodećom terorističkom državom“. Ovde ipak moramo biti fer i priznati da u američkom zakonodavstvu postoje mehanizmi kojima se ograničava i kontroliše delovanje državnih agencija.

Celokupan izveštaj Čerčove komisije dostupan je javnosti i može se pronaći na internetu, a Ganzer u svojoj knjizi prenosi samo nekoliko citata koji čitaocima jasno dočaravaju njegovu suštinu: „Verujemo da javnost ima pravo da zna kakvim sredstvima se služi Vlada [...] Komisija je uverena da se mora saopštiti istina o ovim pokušajima atentata, jer uspeh demokratije zavisi od dobro informisanog glasačkog tela [...] Izražavamo gađenje onim što smo saznali [...] Ovo je tužna priča, ali ova zemlja ima snage da je čuje i iz nje nešto nauči [...] Moramo ostati nacija koja je sposobna da uvidi sopstvene greške i koja će biti odlučna u tome da ih ne ponovi.“

Kada saznaju za postojanje ovog izveštaja, mnogi čitaoci će se verovatno zapitati zašto mu tokom decenija koje su usledile nije pridavan veći značaj – pogotovo u slučaju skandalozne afere Iran-Kontra, o kojoj Ganzer piše u jedanaestom poglavlju.

Digitalna imperija i personalizovana propaganda

Posle ovoga slede poglavlja posvećena napadima 11. septembra, gde Ganzer posebnu pažnju poklanja rušenju zgrade 7 Svetskog trgovinskog centra, i tzv. „ratu protiv terora“. Na čitaocima je da procene da li se u ovom slučaju radilo o „novom Perl Harboru“. Oni koji se ne sećaju najbolje događaja koji su doveli do ulaska Amerike u Drugi svetski rat Ganzerovo objašnjenje mogu pronaći u poglavlju pod naslovom „SAD i Drugi svetski rat“.

U poglavlju „Digitalna imperija“ podsećamo se, između ostalog, skandala sa firmom Kembridž analitika i uloge Fejsbuka u širenju personalizovane propagande uoči izbora 2016. godine.

Borba za Evroaziju umesto rata protiv terora

Kada stignu do poslednjeg poglavlja ove knjige, neki čitaoci će se verovatno prisetiti reči doajena geostrategije Zbignjeva Bžežinskog: „Šta je nekoliko islamističkih terorista u poređenju sa bacanjem na kolena Sovjetske imperije?“ Nekadašnji savetnik za bezbednost Džimija Kartera u istom intervjuu je izjavio i da će, u poređenju sa sukobom koji sledi sa Rusijom i Kinom, islamistički teror biti nevažna stavka u istoriji 21. veka.

Shvatimo li ozbiljno reči Bžežinskog, Ganzerovo poređenje izgradnje pruge Berlin–Bagdad pre Prvog svetskog rata sa kineskim „Novim putem svile“ će nam delovati još zloslutnije: ako je prvi projekat osujećen zbog toga što Velika Britanija nije bila spremna da prihvati uspon Nemačke kao druge dominantne svetske sile, to bi značilo da SAD danas ozbiljno razmatraju mogućnost da će realizacija inicijative „Pojas i put“ (ili „Novi put svile“) označiti kraj njihove imperije. O tome da li će doći do globalnog konflikta između novih i starih „imperija“ morali bismo se pitati i mi – slobodni, dobro informisani stanovnici ove planete.

Ganzer u svojoj knjizi citira inspirativne reči Džona F. Kenedija koje nas mogu ohrabriti da i sami nešto učinimo po tom pitanju: „Dajte da najpre sami ispitamo svoj stav prema miru. Suviše nas smatra da je mir nemoguć. Suviše nas smatra da je neostvarljiv. Ali to je opasno defetističko verovanje. Ono vodi zaključku da je rat neizbežan, da se nalazimo u vlasti sila koje ne možemo da kontrolišemo. Naše probleme stvorili su ljudi, pa zato ljudi mogu i da ih reše.“ Ovome se zaista ništa ne može dodati.

Autor: Tobijas Zalander
Izvor: zeit-fragen.ch
Prevod: Jelena Tanasković