Prikaz knjige „Ilon Mask“: Renesansni čovek 21. veka

Kada se američki autor Volter Ajzakson (1952) lati pisanja nečije biografije, obično tematizuje osobu koja je u svom vremenu, ili nadvremeno, u određenoj oblasti ili više njih, ključno uticala na čovečanstvo. Uz njegove knjige koje je Laguna već objavila, a tiču se Leonarda da Vinčija, Alberta Ajnštajna i Stiva Džobsa, valja pridodati i biografiju Henrija Kisindžera.

Kada se na umu imaju kontroverze koje se, naročito poslednjih godina, tiču Ilona Maska, neko bi se mogao upitati šta takva figura traži u nizu onih koje je Ajzakson tematizovao. Uz njegova politička laviranja, kako u Sjedinjenim Državama tako i u vezi sa ratom u Ukrajini i promene koje je u hodu, katkad i impulsivno, uvodio u bivši Tviter, platformu koja je otkako je južnoafričko-američki mogul kupio za četrdeset četiri milijarde dolara, do havarije dela njegovih samohodnih automobila Tesla usled algoritamske nedostatnosti, o njemu se i često neblagonakloni mediji i korisnici društvenih mreža izražavaju u krajnje protivrečnim terminima. Nimalo slučajno, za jedan od dva uvodna mota knjige „Ilon Mask“, Ajzakson bira citat jednog od svojih prethodnih junaka Stiva Džobsa: „Ljudi dovoljno ludi da pomisle kako mogu da promene svet upravo su oni koji to i čine.“

Već ovo dovoljno govori o kritičkom naboju štiva, koje, međutim, ne isključuje razumevanje za njegovog protagonistu. Poput kvalifikovanog psihoterapeuta – zaklanjajući se iza istraživanja za čije potrebe je osim sa Maskom razgovarao sa još sto dvadesetak upućenih osoba – Ajzakson korene za kasniji posttraumatski sindrom svog junaka i njegov manjak empatije nalazi u fizičkom i psihičkom nasilju koje je propatio u primarnoj porodici, od oca Erola, kao i od svojih južnoafričkih vršnjaka. S obzirom na takvo odrastanje, vlasnik X-a je izgubio i strah pa je, osim do razvoja veštačke inteligencije i revolucionarnih četvorotoškaša, dospeo i do svemirskih brodova (kompanija Space X), pri čemu se najmanje plaši javnog mnjenja koje mu, kako rekosmo, često nije naklonjeno, kao i od polemika. Ali to nipošto ne znači da se Ilon Mask može svesti na hazardera i kontrol-frika lišenog obzira.

Prema Ajzaksonu, on želi da drži pod kontrolom veštačku inteligenciju upravo zbog svesti o njenom mogućem lošem uticaju na čovečanstvo. Osim toga, lični primer govori više od reči: Ilon Mask je u tri braka dobio jedanaestoro dece, između ostalog i stoga što se plaši nedovoljnog nataliteta kao velikog problema čovečanstva. Neretke su i značajne i njegove humanitarne akcije. Sumarno, Ilon Mask je, kako i sam Ajzakson zaključuje, krajnje višestrana osoba koja se, od svoje trinaeste godine kada je jednoj firmi prodala sopstvenu video-igricu za petsto dolara, do svojih pedesetih, u kojima važi za najbogatijeg žitelja naše planete, oprobala u toliko različitih oblasti da bi samo njihovo nabrajanje bezmalo iscrplo prostor za ovaj tekst. Takvu osobu um običnog čoveka teško može da pojmi, pa je utoliko ova knjiga dragocenija.

Da li se, s obzirom na to da se bavi oblastima čiji razvoj je rezervisan za budućnost, Ilon Mask prerano rodio? Ili prekasno, budući da je renesansa najznačajnije razdoblje čovečanstva kada su visoki dometi jednog čoveka u više područja bile ideal? I zaista, po tome, od svih osoba čije biografije je Ajzakson pisao, Ilon Mask možda najviše podseća na Leonarda da Vinčija.

Autor: Domagoj Petrović