Prikaz knjige „Godina bez proljeća“: Sazrevanje u vihoru rata

„Godina bez proljeća“ bosanskog pisca Adnana Repeše roman je dat u fragmentima, onako kako se često i sećanja iz ratnih vremena javljaju u ljudskoj svesti, iscepkana i u delovima. Mada glavni junak u samom ratu ne učestvuje jer nije još stasao za vojsku, mi pratimo njegovo odrastanje i sazrevanje u vrtlogu ratnih dešavanja u kojima i deca moraju da sazru pre vremena. Mada potpuno različita po odsustvu poetičnosti i jeziku, ova knjiga, po tematici i svojoj fragmentarnosti u kojoj se sećanja iz mladih dana daju u crticama, podseća umnogome na roman „Prijatelj Jermenin“ Andreja Makina koji smo takođe čitali u izdanju Lagune.

Pisana pojednostavljenim jezikom i uprošćenim rečenicama, ova knjiga je lišena kitnjastih konstrukcija i time lakše ogoljeva i u fokus stavlja surovost dešavanja i svirepost emotivnog suočavanja s njima. Dok granate unaokolo seju smrt, nema mesta patetici ni poetici. Priču otvara smrt junakove drugarice početkom aprila, čime otpočinje njegova godina bez proleća, koja će se nastaviti besanim jutrima u izbeglištvu bez ikakvih vesti o roditeljima. Dečak polako spoznaje oko sebe svet u kom su izletišna mesta pretvorena u bunkere, u kom glad ne zna za veru (te on kao musliman jede svinjski narezak, psi pasu travu, i svi redom žude za mirisom pečenog hleba), u kom se stvari izbacuju iz podruma kako bi ljudi u njima mogli šćućureni da čekaju bombe, mesto gde je nekada držan ogrev sada im postaje dom gde se spava na daskama pokrivenima kartonom uz miris baruta umesto behara prolećnih trešanja. Ali i u takvom sivilu detinjstvo teče svojim prirodno uređenim tokom: deca ganjaju loptu, igraju se u ruševinama, kradu voćke iz komšijskih dvorišta, potajno žicaju cigarete, u našem junaku pupi prvo zanimanje za devojčice – pubertet za rat ne zna.

Dok opisuje komšije i ljude iz svoje okoline, koji u dečjim očima prerastaju u junake njegovog detinjstva, dobijajući u radoznaloj dečjoj perspektivi koja razotkriva svet oko sebe značajniju ulogu nego što je on ima u njihovim životima, pisac nam oslikava svet različitih sudbina koje, iako često date samo u uzgrednim epizodama, nisu ništa manje upečatljive. Kroz njih se često otkriva tragičnost života na Balkanu gde je fatum sastavni i opšte prihvaćeni deo svakodnevice. Neki mu se neočekivano poveravaju, neki mu pružaju topli dodir i pažnju na kojima kasnije može danima da se hrani, ali svi sačinjavaju galeriju likova u romanu njegovog odrastanja. I slučajni susret može da ostavi trajni trag, usputni razgovor može da izmeni nečije formiranje. Pamte se sitna dobročinstva, uzgredni osmeh, trenuci ostaju urezani u sećanju da bi gradili nisku nečijeg života.

Mada naš junak u početku odrasta u prividnom miru, u nekoj vrsti zaštićenog vakuuma usred ratnih dešavanja, „Godina bez proljeća“ zapravo je knjiga o nemirima: onima u ljudima koji, oguglali na ratne strahote oko sebe i nemaštinu, počinju da se udaljavaju jedni od drugih, postaju hladni i gube empatiju; i nemirima duboko skrivenima u jednom mladom telu u kojem polako buja život, nemirima kako emotivnim tako i telesnim. Svedočanstvo jednog odrastanja koje ne bira ni vreme, ni mesto, pa makar bilo zasipano granatama i zalutalim mecima.

Autor: Miroslav Bašić Palković