Uvek se obradujem novoj knjizi Duleta Nedeljkovića, moguće zato što bih volela da sam kao on – da sam muško i što, a to vazda ponavljam, nisam rođena kad i on, pa da mi mladost budu osamdesete, a ne devedesete što mi se zalomilo.
„Glavonju“ sam kupila i pročitala odmah – za pohvalu je što sam naletela na potpisani primerak (u Laguni kod Đerma) ali nikako da se svrzlam da zapišem jer imam baš baš mnogo posla, međutim, moram jer pisati se mora - sad mi pade na pamet – stvarno nema nikakve veze ni sa čim – kako je juče neko objavio izazov od 100 dana do Nove godine, kao uzmite jednu stvar koja će vam postati navika, i ja u nekom naletu entuzijazma krenem da razmišljam kako bih mogla te ovo te ono, a onda shvatim da u ovoj ludoj godini ne mogu da garantujem ni da ću postojati (daleko bilo) svih 100 dana, a kamoli nešto drugo, mada ne valja ni ovo stanje pokretne trake kom sam se prepustila ali to je druga tema.
„Glavonja“ je jedna super knjiga kojoj je jedina mana što nije makar 50 strana duža i što se odnos glavnog junaka sa izvesnom ženskom osobom nije još malo produbio. Ovako – čitate vi nju, čita ona vas, jer Dule zna da na politički nekorektan način izvuče na površinu vaše pravo ja – i prosto ne možete da ne zastanete i da se ne zapitate „ko sam ja“ i „živim li život kako treba ili kako hoću“, i ne, ovo nije filozofska knjiga, već je glavni junak između sebe za javnost i sebe „za sebe“, možda čak i malo drastično, ali nije loše u tim krajnostima naći nijansu u kojoj ćete da se osećate udobno. Ako ste ovde redovno, znate da ja ne prepričavam knjige – ovu i da hoću, teško bih prepričala jer je „luda i brza“ (mrzim ovu frazu ali je u ovom slučaju tačna). I da, lako se čita i ima zanimljivih epizoda iz života Beograda, meni uvek dragih jer ja trenutno živim daleko manje zanimljiv život od „Glavonje“ pa mi je uzbudljivo da saznam.
Autor: Vera Aćimović