Prikaz knjige „Dvadeset četiri časa iz života jedne žene“: Vanvremenski zbornik priča nepopravljivog humaniste

Mada po kvalitetu, ostvarenosti i talentu stoji pero uz pero s Floberom, Zolom, Turgenjevim, Manom, Konradom i ostalim slavnim romanopiscima Evrope, Štefan Cvajg je zajedno s Heseom nekako izostao iz školskih lektira, ali ga to, dakako, ne čini manje veličanstvenim. Između dva svetska rata bio je jedan od najprevođenijih evropskih pisaca, a i kasnije je tokom 20. veka ostao jedan od najomiljenijih književnika, pogotovo među mladim čitaocima, verovatno zbog svog senzibilnog pripovedačkog dara i umeća dočaravanja vrlo realističnih likova s kojima se čitalac u tren oka poistoveti i saživi.

Ovaj austrijski pisac, rođen u poslednjim decenijama 19. veka u vrlo imućnoj porodici, imao je sreću da obrazovanje stekne na najuglednijim fakultetima i školama, što mu je verovatno i pružilo samopouzdanje da se već kao mlad dopisuje s nekim od najvećih pisaca tog vremena. Bavio se i sakupljanjem ličnih predmeta poznatih (imao je Geteove rukopise, Mocartovom rukom ispisane kompozicije i Betovenov radni sto), što ga je verovatno i odvelo do pisanja romansiranih biografija mnogih istorijskih ličnosti i vladara koje smo kao mladi nezasito čitali. U njima je upravo i ispoljio svoje istančano umeće stvaranja bogatog psihološkog sveta svojih junaka, koje se dâ zapaziti i u „Dvadeset četiri časa iz života jedne žene“, zbirci njegovih priča kojom je Laguna rešila da nas podseti na ovaj briljantni književni um.

Divni i osećajni humanista (ne mogavši da izdrži užase u koje je čovečanstvo utonulo sred ratnih strahota, Cvajg je, zajedno sa svojom ženom s kojom ga je Hitler prognao čak u Brazil, izvršio samoubistvo 1942. godine), u ovoj, inače spektakularno prevedenoj, knjizi donosi nam sedam svojih priča – sedam bisera svetske književnosti, kojima prethodi izvrsni predgovor, po pravilu sjajne, profesorice Vladislave Gordić Petković.

Nevidljiva zbirka otvara knjigu kao epizoda iz vremena nemačke inflacije kada je jedna porodica bila primorana da rasproda umetničku zbirku svog slepog oca bez njegovog znanja. Epizoda sa Ženevskog jezera govori o tragičnim žrtvama rata, dok naslovna Dvadeset četiri časa iz života jedne žene, iako novela od šezdesetak stranica, poseduje dinamiku romana. U njoj smo svedoci ispovesti jedne otmene gospe o epizodi iz prošlosti kada je jedan mladi život pokušavala da spase kockarske pošasti, a svoj čamotinje i učmalosti, ali je usput ostala bez srca. I u njoj Cvajg stapa nadahnute i poetične opise prirode (ovde Azurne obale) sa psihološkim stanjima svojih junaka. U noveli Pismo jedne neznanke upoznajemo poznatog romansijera i zavodnika kojem stiže pismo s ispovešću nepoznate žene, koja mu možda i nije bila nimalo nepoznata. Cvajg i inače voli kada njegovi junaci u buri emocija prenose nekome svoju sudbinu otvarajući pred njima ono što je godinama bilo zatvoreno i prećutkivano. Takva poverljiva ispovedanja stvaraju i kod čitalaca neodoljivi i intrigantni osećaj intimnosti i bliskosti.

Ispunjena čarobnim, gotovo poetičnim opisima prirode, pripovetka Žena i pejzaž otpočinje jednim od najveličanstvenijih opisa letnje žege koja prethodi oluji ikada napisanih u književnosti. Umesto kistom i četkicom, Cvajg rečima i magičnim alegorijama, u kojima mu nema ravnog, oslikava pejzaž sred avgustovske omorine i podiže uzbuđenje dolaskom nevremena, poput vrhunca kakve izvanredno dramatične simfonije. U Tajni što peče dobijamo gotovo klinički istančani psihološki portret klasičnog lovca na suknje koji se sprijateljuje s usamljenim dečakom ne bi li preko njega dopro do plena – njegove otmene i zamamne majke. Ponirući u duševni svet likova poput najiskusnijeg psihologa, Cvajg nam iznosi igru emocija koja otpočinje između njih troje i u kojoj će nečije srce neminovno stradati. Zbirku zatvara Smetenost osećanja, novela kojom su se oduševljavali i Maksim Gorki i Frojd, koja govori o fascinaciji zgodnog mladog studenta engleske književnosti svojim profesorom s kojim oseća duhovnu povezanost. Tu Cvajg znalački opisuje onaj ulazak u život odraslih, kada svaka, pa i najmanja pažnja starijih ume da pruži značajan podstrek sazrevanju i formiranju jednog još neizbrušenog, a ljubavi i naklonosti željnog mladog života. Tu je platonska homoseksualnost opisana onako kako i treba – na jedan prirodan, normalan, posve nevin način, zbog čega je Cvajg i bio naširoko hvaljen kod svojih kolega.

Mada se ljudsko društvo u poslednjih nekoliko decenija dramatično promenilo, izmenivši i svoje stavove, moral i poglede na svet u skladu s trendom političke i svake druge korektnosti i inkluzije, te mnogi klasici, kada im se danas vratimo, deluju kao da ih je pregazilo vreme. Cvajgova su dela izdržala taj zub vremena i ostala sveža i aktuelna, nimalo zastarela ili arhaična, jer se ljudska psihologija, za koju je on toliki stručnjak, naposletku nikada previše ne menja, već ostaje ista.

Autor: Miroslav Bašić Palković