Prikaz knjige „Dobre duše Sudana“

Nova knjiga najznačajnijeg srpskog putopisca Viktora Lazića „Dobre duše Sudana“ publikovana je nedavno u sklopu izdavačke delatnosti Lagune. Ovo je deveta knjiga Viktora Lazića a četvrta koju objavljuje Laguna, nakon prethodno objavljenih putopisa ovog autora: „Kenija: Damari divljine“, „Na vratima istoka“ i „U srcu Sumatre“. Viktor Lazić je književnik, advokat, filatelista i numizmatičar. Osnivač je i predsednik Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju Adligat, kao i Muzeja srpske književnosti, Muzeja knjige i putovanja i Biblioteke Lazić koje posluju u okviru Udruženja.

Putopise Viktora Lazića odlikuje specifičan i izuzetno prijemčiv literalni stil, koji se reflektuje kroz raritetnu formu fabularne koncepcije njegovih tekstova sa nizom istorijskih fakata, podataka i nadasve jedinstvenih informacija o stanovnicima i zemljama koje je posetio i pomno tokom višenedeljnog ili, češće, višemesečnog boravka u njima, detaljno obilazio. Zalazeći u najnepristupačnije predele, Lazić u svojim putopisima – na osobeni način, ali svakako sa nizom argumenata – prodire u svakodnevni život, kako običnih stanovnika zemalja koje je posetio tako i u kulturno-istorijske odlike određenih lokacija koje detaljno obilazi. Lazićevi putopisi se odlikuju nizom više nego zanimljivih anegdota koje tokom svojih dinamičnih putovanja proživljava i doživljava. U tom kontekstu Lazić tokom svojih putovanja, zalazeći na lokacije izvan komercijalnih turističkih ruta, dospeva u najzabačenije predele različitih zemalja gde beleži izuzetne detalje koji, izuzev izuzetne vrednosti u kontekstu putopisa kao književne forme, imaju i istaknuti značaj u vidu etnografskih podataka o svakodnevnom životu i dinamici stanovnika zaselaka, sela, gradova, odnosno jednostavno svih lokacija na kojima boravi i gde komunicira sa lokalnim stanovništvom različitih društvenih slojeva.

Obilazeći različite države širom sveta, po pravilu lokalnim prevozima uz maksimalnu dozu improvizovanja u kontekstu transporta, prebacujući se sa jedne na drugu lokaciju, spavajući po najčudnijim mestima koje prosečan turista ne može ni da zamisli, Lazić jednostavno ima nagon i permanentni poriv da poseti sve što je moguće (a posebno ono što nije moguće), kako bi kasnije – nakon povratka, a na osnovu načinjenih audio, video i fotografskih zapisa – sve viđeno i doživljeno pretočio u osobene i jedinstvene literarne forme putopisne književnosti.

Njegovi putopisi su, sa jedne strane, prožeti ličnim utiscima i dogodovštinama tokom proputovanja dok se, sa druge, odlikuju obiljem informacija o samim konkretnim lokacijama. Ukratko, Viktor Lazić tokom putovanja ne samo da detaljno obilazi predele već se u izvesnom smislu „inkorporira“ u život zemlje i u svakodnevicu lokalnih stanovnika. Prema oceni većine kritičara, Lazićevi putopisi se „čitaju u jednom dahu od korica do korica, praktično bez pauza“.

Verovatno je literarnu formu, odnosno specifičnost Lazićevih putopisa najbolje definisao islamolog, filolog orijentalista, univerzitetski profesor, književnik, književni prevodilac, diplomata i akademik, profesor dr Darko Tanasković, uporedivši značaj Lazićevih putopisa sa putopisem po Africi, čuvenog Rastka Petrovića. Akcentujući značaj Lazićevih putopisa, kao izuzetno bitnih svedočanstava jednog vremena, profesor Tanasković je na promociji nove Viktorove knjige „Dobre duše Sudana“ posebno istakao da će u budućnosti Viktorovi putopisi imati neosporni značaj kao specifične forme istorijskih izvora značajnih za naučna istraživanja konkretnih zemalja i njihovih stanovnika. Profesor dr Darko Tanasković autor je i pogovora ovog nedavno objavljenog putopisa i naslovljen Tužna zemlja blagorodnih ljudi, nakon kog je izlišno je bilo šta pridodati.

Ipak, s obzirom na to da se moj način putovanja prema koncepciji u izvesnoj meri podudara sa načinom putovanja Viktora Lazića, odnosno onim segmentom da i on i ja zalazimo u potpune „betragije“ zemalja koje posećujemo, a i sam čitajući rukopis pre objavljivanja, odnosno proveravajući istorijske činjenice u formi „stručnog savetnika“ zajedno sa koleginicom (arheologom i egiptologom) Tamarom Berger iz Zavoda za zaštitu spomenika u Regionalnom savetu Štutgarta, moram istaći da sam praktično upijao svaku rečenicu, iako iskreno nisam obožavalac putopisne forme književnosti.

Takođe, ovom prilikom u formi digresije – kako bi čitaoci barem donekle mogli da shvate  (kako je to prof. Tanasković istakao) karakter Viktora Lazića kao nesvakidašnje, izrazito polivalentne intelektualne pojave i neumornog kulturno pregaoca raznovrsnih interesovanja, neobičnih hobija i avanturističkog duha – pridodaću samo jedno kratko lično sećanje.

Provodeći deo puta zajedno u Alžiru tokom 2023. godine, limitirani vremenom, sećam se kako smo Viktor i ja, odnosno svako za sebe, praktično trčali kroz nepregledan lavirint uličica, prolaza i privatnih dvorišta fantastične Kazbe Alžira. U više navrata smo se susretali u zamršenim uličicama suštinski ne obraćajući pažnju jedan na drugog, već upijajući svaki detalj ovog urbanističko-arhitektonskog dragulja, celine još uvek nenarušene komercijalnim turizmom koja odiše fantastičnom dinamikom njenih stanovnika. Tek nakon nekoliko sati, sedeći i sumirajući utiske, konstatovali smo sa smehom, da smo zapravo jednostavno na izvestan način bili „izgubljeni i zaneseni u prostoru“, kako bi videli što više, praktično zaboravivši jedan na drugog.

Slična situacija se ponovila i u jednom od pentapolisa Gradaje u dolini Mzab u Alžiru. Ja sam tada, apsolutno svojom krivicom uprkos upozorenjima domaćina, navalentno fotografišući ono što ne bi trebalo da se fotografiše s obzirom na to da se suštinski radi o lokalitetu sa izuzetno naglašenom sakralnom dimenzijom, zašavši u jedno od privatnih dvorišta, vaspitno bio poliven vodom, verovatno od njegovog vlasnika, dok je Viktor doživeo nešto drugo, više se ni ne sećam šta tačno.

Uostalom, o tome će svakako veštije u svom stilu pisati on, kada se odluči da napiše putopis o Alžiru. A za sada iskreno preporučujem „kontemplativno čitanje“ fantastične Viktorove knjige „Dobre duše Sudana“!
 
Autor: Kristijan Obšust
Izvor: pulse.rs