Prikaz knjige „Deca propasti“ Adrijana Čajkovskog

Adrijan Čajkovski je za prvu knjigu pod nazivom „Deca vremena“ dobio „Artur Klark“ nagradu, za najbolji roman naučne fantastike 2015. godine. Knjiga spaja stapledonske vidike sa intimnim, ljudskim dramama, zajedno sa vrhunskim konceptualizacijama vanzemaljske civilizacije. Spojite zajedno izumiranje Armagedona sa svemirskim brodom i poluludim stvorenjima sa veštačkom inteligencijom i dobićete ovu uzbudljivu priču. Naravno, potreban je talenat da biste balansirali sve ove elemente, a Čajkovski je pokazao da je uspešan u tome.

Druga knjiga je još bolja, s tim da je Čajkovski preuzeo neke stvari iz prve knjige, kao što su odvijanje radnje na dva različita mesta.

Prvi deo sa kojim se čitalac susreće je ponavljanje sa promenama. Usredsređeni smo na brod Egejac, koji je poslat na planetu istovremeno sa Kernovom i njenom originalnom misijom. Priča o Kernovoj je hiljadama godina daleko, što znači da se radnja ove knjige odvija pre radnje knjige „Deca vremena“. Trinaest ljudi na Egejcu poslato je da teraformira zvezdu Tes 834. Tu pronalaze vrlo čudnu vrstu, a planetu ubrzo nazivaju „Čvor“. Dok istražuju Čvor, takođe istražuju i druge pojave u sistemu. Autistički sjajan naučnik po imenu Disra Senkovi odlučuje da zagreje ledene lopte sveta koji je nazvao Damask i na njima razvije vrstu hobotnica. Jedva da uspeva da hobotnice održi u životu, kada vanzemaljci koji su se pojavili na Čvoru unište sve tragove živog sveta. (Nešto poput filma „Zvezdane staze“ i „Osmog putnika“ Ridlija Skota.) Od tada su prošle desetine hiljada godina, što nas dovodi u period kada se odvija radnja prve knjige.

Ljudi i pauci stigli su na palnetu Tes 834. Glavni likovi su Helena Holsten Lejn, pauci Porša i Fabijan, doktorka Kern koja se samo pojavljuje na softverskoj platformi međusobno povezanih mrava i čovek po imenu Mešner, čiji je mozak modifikovan kako bi pomogao Kernovoj. Posetioci su se našli usred rata hobotnica i Nodana, i u opasnosti su da postanu kolateralna šteta, sve dok Helena ne savlada jezik hobotnica, Kernova ne prouči prirodu Nodana i dok ne pronađu način na koji će sarađivati.

Čajkovski opet koristi sjajne trikove kao i u prvoj knjizi, sa malim izmenama. Dirljivo je videti kako Senkovi, poslednji čovek u kosmosu, starosti sto osamdeset i devet godina, iskazuje ljubav i strah prema bićima koja je stvorio. Prikaz kulture hobotnica i njihovog pogleda na svet zaista je fascinantan, kao i mentalni sklop Nodana. Opisi kosmoloških razmera daju nam neki vid podstreka. Ono što je novo u ovoj knjizi jeste susret novih vrsta, kada Helena i Porša, koje zarobe „svemirske mornarice hobotnica“, pokušavaju da komuniciraju sa njima. (A što se mene tiče, svaka knjiga u kojoj se pominje „svemirska mornarica hobotnica“ je prava knjiga.) Lepo je opisano kako Kernova od megalomanijaka evoluira u čuvara/mentora. Veoma je jasna poruka koja kaže da moramo da istrajemo u nesporazumima, strahu i mržnji, dok se ne postignu harmonija i balans. Čajkovski zna kako da učini da se radnja odvija pravim tempom i kako da skrivene scene učini što očiglednijim, zbog čega je ovo jedna sjajna priča.

Vidi se uticaj Pola Andersona, kao i Vernona Vindža i Pola Makolija. Čajkovski je, na čudesan način, od majstora fantazije postao majstor naučne fantastike, kao da je i on mutacija nekog čudnog virusa.

Autor: Pol Di Filipo
Izvor: locusmag.com
Prevod: Lidija Janjić