Danijel Kiz je „Cveće za Aldžernona“ napisao 1966. godine i za njega je dobio nagradu Nebula za najbolji roman. Vodi se kao naučna fantastika i to sa pravom, ali ne deluje kao taj žanr dok čitate. Dozvolite mi da objasnim.

Priču pratimo očima tridesetdvogodišnjeg, mentalno zaostalog Čarlija Gordona, koji pati od fenilketonurije. Kao rezultat toga, Čarli ima IQ od 68, što znači da oboljenje ozbiljno narušava mentalne sposobnosti. Čarli očajnički želi da uči i bude pametan, što je posledica ozbiljnog majčinog zlostavljanja koje je doživeo kao dete; nije mogla da prihvati da Čarli nije „normalan“. Istraživači na lokalnom univerzitetu su razvili operaciju koja drastično uvećava inteligenciju, a Čarli Gordon je prvi ljudski subjekat koji će dobiti to lečenje.

Ipak, najbolji deo knjige je to što je sve ispričano kroz dnevnik koji vodi sam Čarli. U prvom unosu, jasno je da on ne ume baš dobro da piše. Njegovo spelovanje, gramatika i struktura rečenica su drastično ispod proseka. Priča o vrlo jednostavnim stvarima poput „postaću pametan“ i o svom poslu u lokalnoj pekari gde briše podove. Nakon operacije, Čarli polako, ali konstantno postaje pametniji, što se primećuje u njegovom dnenviku, kako u sposobnosti tako i u dubini teksta.

Ovaj stil vas direktno stavlja čitaoce u kožu osobe sa posebnim potrebama. Daje reči onima koji ih nemaju (ili nedovoljno). Ljudi sa posebnim potrebama su često odbačeni u ovom svetu, sklonjeni u stranu ili su, još gore, predmet ismevanja i zlostavljanja. Ova knjiga dotiče te probleme i pokušava da sruši stereotipe. U pitanju je srceparajuća knjiga, definitvno vredna čitanja. Ovo je štivo koje svako mora da pročita.

Uživajte!

Izvor: jesserogerson.com  
Prevod: Miloš Vulikić