Prikaz knjige „Civilizovani do bola“: Poslednja šansa

Još pre više od tri veka Žan-Žak Ruso je upozoravao da će civilizacija uništiti najhumanije segmente društva. U međuvremenu je Karl Jung svraćao pažnju na štetnu sklonost čovečanstva ka raskidu sa prošlošću i uvođenju novina po svaku cenu. Ako se vratimo mnogo ranijim krizama, onima iz starorimske, starogrčke ili sumerske ili egipatske civilizacije, posredi su bili regionalni konflikti dok je za razliku od njih savremeni svet globalan, pa su takvi i njegovi problemi. Možemo okrenuti pogled i ka nomadskim skupljačima plodova koji su imali mnogo veći osećaj za jednakost, mobilnost, ravnopravnost i zahvalnost od savremenog čovečanstva… a slično važi za njihove savremene nastavljače koji se danas smatraju pripadnicima primitivnih plemena.

U tek navedenom se nalazi deo argumenata koje profesor američke i engleske književnosti i doktor psihologije bihejviorističke provenijencije Kristofer Rajan (1962) navodi u prilog tvrdnji da je progres jedna od najopasnijih zabluda čovečanstva, kojem je progres najmanje potreban kad se krene u pogrešnom pravcu (posebno od perioda pozitivizma i industrijske revolucije). Drugim rečima, živimo u svetu u kom je tehnologija napredovala do mere u kojoj se leče neke od ranije najletalnijih bolesti, ali je jasno da se nismo otuđivali od prirode do mnogih od tih bolesti ne bi ni došlo, kao ni do zagađenosti planete, globalnog zagrevanja, društvene nejednakosti koja preti da pređe u potpuno istrebljenje srednje klase... Da li smo onda previše platili sledeći ideju progresa po svaku cenu? Rečeno retorsko pitanje sadržano je u podnaslovu Rajanove knjige „Civilizovani do bola“ i glasi – Cena napretka.

Odgovor je nažalost pozitivan i pesimistički ali i, na možda još veću žalost, u ime istine potkrepljen brojnim istraživanjima, pa i savremenim, koji govore u prilog tome da bi jeftinije, prirodnije i održivije bilo krenuti drugim, organskijim putem. U tom smislu „Civilizovani do bola“, uz naslove autora poput Juvala Noe Hararija i Džareda Dajmonda, spada u najtemeljnije kritike savremenog čovečanstva i njegove istorije. Posredi su knjige koje naprosto teraju čitaoca da ponovo promisli sopstveno najbliže okruženje i sebi postavi pitanja koja je svakako imao „na vrh jezika“ ali ih nije do kraja osvestio. Takva intuitivnost naslova upravo je temeljno svojstvo sve relevantne literature, bez obzira na „žanr“.

Naravno, Kristofer Rajan je isuviše ozbiljan autor da bi se zadržao samo na kritici i lišio je pozitivnog orijentira. Zbog potonjeg se u svojoj knjizi neprestano i sistematski zadržava na pripadnicima nomadskih plemena kakva smo spomenuli, i na njihovoj vezi s prirodom, internoj horizontalnoj strukturi i osećaju za ravnopravnost, tvoreći paralelizme između njihovog primera i onog koji daju hijerarhijski strukturisani entiteti koji čine najamblematičnije primere savremenog poslovanja. Zaključak je da jedino ukoliko, savremenim rečnikom, ekološke, rodno ravnopravne i socijalno senzitivne organizacije smene postojeći liberalkapitalistički poredak koji forsira iskorišćavanje prirode, sistemsku otuđenost, neravnopravnost i nanošenje štetu bližnjem, čovečanstvo ima još neke šanse za opstanak.

Autor: Domagoj Petrović