Brit-Mari ima 63 godine, i oduvek je imala osećaj da je nevidljiva. Jedine osobe koje su je zaista „videle“ jesu njena sestra Ingrid (odavno pokojna) i njen suprug Kent (i to vrlo kratko, neposredno nakon venčanja). Ona nema prijatelje. Voli da čisti i prilično je kompulsivno-opsesivna kad je reč o tome da sve bude na svom mestu. Oh... i obožava balkone, ljubičaste lale i ukrštene reči!
Čitaoci su se susreli sa likom Brit-Mari prvi put u Bakmanovom prethodnom romanu „Moja baka vam se izvinjava“. U toj knjizi nije imala veliku ulogu – bila je naprasita i dosadna komšinica koja se žalila na Vursa. Međutim, radnje ovih romana su potpuno nezavisne.
Suprug više ne vidi Brit-Mari, ali nažalost viđa nekog drugog, nekoga mlađeg i lepšeg od nje. Kada shvati da ne može više da ignoriše njegovo neverstvo – nakon više decenija tokom kojih je trpela ponižavanje i omalovažavanje, Brit-Mari odlučuje da ga ostavi posle više od četrdeset godina braka. Kreće u potragu za zaposlenjem, i prvi put u životu, uspeva da se zaposli. Uz pomoć sumnjičavog službenika u zavodu za zapošljavanje, Brit-Mari nalazi (nekakvo) zaposlenje u malom, oronulom naselju zvanom Varoš. Prvo što joj se dogodi kada dospe na svoje odredište – fudbalska lopta je pogodi u glavu! Čini se da je čitavo naselje opsednuto fudbalom! Jer fudbal je jedino što im je preostalo...
Brit-Mari je bila u senci svog supruga toliko dugo da više ni sama ne zna ko je. Nema ni trunku samopouzdanja. Brit-Mari je ekscentrična, tvrdoglava, čudna, jednom rečju, samo čovek – ali, iznad svega ona je veoma usamljena. ona ni ne zna kako je to kada nisi usamljen. Ona je toliko usamljena da joj je jedini prijatelj pacov!
Mladi iz Varoši su bez ikakvog usmerenja, nade i kako se čini, nema nikoga odraslog da ih vodi. Nude Brit-Mari da postane njihov fudbalski trener. Ona je zaprepašćena jer ne zna ništa o toj igri koju smatra smešnom. Ali kako deca postaju sve važniji deo njenog života, ona počinje da cveta...
Ponekad Brit-Mari pati za svojim „starim“ životom. Kada se Kent pojavi u Varoši kako bi je vratio kući, Brit-Mari se pita da li je to što bi opet imala udobnost i stabilnost onoga što joj poznato, vredno toga da ponovo bude usamljena i nevidljiva.
Knjiga je istovremeno veoma dirljiva i urnebesno smešna. Poput romana „Čovek po imenu Uve“, roman „Brit-Mari je bila tu“ govori o našoj najintimnijoj potrebi – da budemo potrebni; divan roman o životu koji će vas dirnuti u srce.
Još jedan razlog zbog kojeg volim sve Bakmanove romane jeste jezik. Svi romani su slični po stilu – kratke rečenice, siromašne rečima a bogate emocijama. Oni koji još uvek nisu pročitali neku od njegovih knjiga trebalo bi to da urade. Za početak, preporučujem „Čovek po imenu Uve“...
Izvor: fictionophile.wordpress.com
Prevod: Maja Horvat