Čak će i najveći obožavaci Džona Lenona možda prevrnuti očima kada budu čuli da se pojavila još jedna biografija čuvenog muzičara (1940-1980), ali Roj Konoli može da se pohvali da je temi prišao bliže od većine drugih pisaca i biografa – on je zapravo intervjuisao Džona, ostale članove „Bitlsa“, Joko Ono i mnoge druge tokom godina, a upravo je onog dana kada je Lenon ubijen trebalo da se nađe sa njim u Njujorku. Sve ovo znači da on o Lenonovom životu od 1964. godine može da govori sa potpunim uvidom i autoritetom jer je zapravo bio prisutan, i rezultat je zato možda neočekivana uzdržanost i odsustvo sentimentalnosti. Autor slika portret dragog muzičara, i daleko je više kritički nastrojen nego što biste očekivali.
Konoli na početku govori o Lenonovom detinjstvu tokom Drugog svetskog rata i nakon njega, a tu su i sada već poznati detalji poput odlaska malog Džonija da živi kod tetke Mimi, stvaranje jaza između njega i majke Džulije, problemi sa ocem i nada tetke Mimi da će Lenon pronaći neki pristojan posao umesto da troši vreme na umetničke škole. Majka se iznenada pojavljuje ponovo u njegovom životu a čuvena pesma benda „Julia“ govori o njoj. Zatim čitamo o tome kako su nastali „Bitlsi“, a i kako je moglo i da ne dođe do toga da se svi delići slagalice nisu uklopili.
Tu su i sve čuvene figure iz njegovog života: Pol, Džordž i Ringo, zatim menadžer Brajan Epstejn, producent Džordž Martin, prvobitni bubnjar Stjuart Satklif, a poprilično je iznenađenje što je prva Lenonova supruga Sintija dobila više prostora nego obično. Konoli je razgovarao sa njom nekoliko puta i dao joj prostora da govori o njihovom odnosu. Džonovo surovo, nepromišljino, pa čak i nasilno ponašanje prema njoj i zapostavljanje sina Džulijana često nije opisivano u njegovim biografijama, ali Roj Konoli je odlučio da ništa ne izostavi. Lenon se kasnije javno pokajao zbog ophođenja prema Sintiji, ali videćemo da to jednostavno nije bilo dovoljno.
Kako odmičemo kroz bitlmaniju i zalazimo u pop numere poput „Please Please Me“, čitamo o Lenonovom ogorčenom sparingovanju sa Makartnijem, a zatim o drogama i, naravno, Joko, prema kojoj se autor odnosi sa simpatijama.
Tokom sedamdesetih upoznajemo Džona u Njujorku, i saznajemo kako su nastali neki od njegovih solo klasika poput „Imagine“, ali i o nekim manje poznatim pesmama koje se retko spominju (npr. „Woman is the Nigger of the World“). Kako vreme odmiče, javlja se neko čudno, jezivo osećanje koje vodi ka onome što svi znamo da se dogodilo, a sam Konoli smatra da je taj događaj načinio Lenona legendom.
Iako na momente deluje da autor mnogo govori o svemu, ovo je idealna knjiga kako za one koji ne znaju mnogo o legendarnom muzičaru, tako i za eksperte. Jer Konoli je ipak poznavao Lenona i vrlo verovatno bi i sam muzičar, da je živ, odobrio knjigu, pa čak i napisao preporuku za naslovnu stranu. Nešto poput: „Najbliže što možete prići mom životu a da niste prokleto ja“ ili možda: „Rej me bolje poznaje nego što prokleto znam sam sebe“. Ili čak: „Najbolja knjiga o meni koju sam ikada pročitao. Zamislite to!“.
Izvor: theclothesline.com.au
Prevod: Dragan Matković