Prikaz knjige „Bioskopska promišljanja“: Filmske kritike prožete intimnom pričom

Kada govorimo o knjigama koje su reditelji napisali o filmskoj umetnosti, primetićemo da se one u četiri pravaca račvaju. Prvi su knjige o filmskoj poetici i estetici u kojima reditelji uglavnom govore o sopstvenim doživljajima i shvatanjima filmske umetnosti (npr: „Umetnost svestvaranja“ Leva V. Kulešova, „Zapisi o kinematografu“ Robera Bresona, „Logika slika“ Vima Vendersa, „Zapečaćeno vreme“ Andreja A. Tarkovskog...), zatim knjige razgovora u kojima reditelji sa sagovornikom ili sagovornicima hronološki analiziraju svoje filmove (npr: „Trifo/Hičkok“, „Trir o fon Triru“, „Piter Bogdanovič/Džon Ford“, „Melvil o Melvilu“ Ruja Nogejre, „Linč o Linču“...), zatim slede istorijski pregledi poput knjiga Pola Šredera „Transcendentni stil na filmu“ i Sidnija Lumeta „Snimanje filmova“. Na kraju slede promišljanja o filmskoj umetnosti kroz lične vizure. Naime, u tim knjigama reditelji nam na pojedinim stranicama na ironičan i duhovit način daruju preseke sopstvenih života i umetničkog stvaralaštva od samih početaka do današnjih dana. Takve su knjige Andreja M. Končalovskog „Niske istine“, Vudija Alena „Nulta gravitacija“ i Olivera Stouna „U poteri za svetlom“.

Iako je istorija kinematografije prepuna reditelja koji su prvo bili filmski kritičari, pa onda tek postali reditelji, Kventin Tarantino je i po tome izuzetak: on je prvo snimao filmove, pa tek onda odlučio da kritičarski progovori o tuđim filmovima.

Knjiga „Bioskopska promišljanja“ čitaocima je zanimljiva prevashodno zbog svoje strukture. Počinje i završava se ispovednim kazivanjem o tome kako su ga svi frajeri njegove majke vodili u bioskop, i kako je zahvaljujući njima u dečačkom dobu gledao filmove koje su njegovi vršnjaci takođe želeli da pogledaju, ali im roditelji to nisu dozvoljavali, jer to što je Tarantino uglavnom gledao nije bilo namenjeno dečjem uzrastu.

Najveći deo knjige sastavljen je od Tarantinovih razmišljanja i promišljanja o tim filmovima. Zbog toga je i dat naslov. U tom delu Tarantino se najviše bazira na onome šta bi bilo da je bilo, ili kad bi bilo. Pa se pita: da li bi film iz 1977. godine „Oslobođeni gnev“ (Rolling Thunder) reditelja Džona Flina bio bolji da je vernije sledio scenario Pola Šredera? Da li bi „Bekstvo“ (The Getaway) Sema Pekinpoa bio mnogo bolji da je umesto Ali Mekgro glumila Sibil Šepard, koja izgleda kao tipična južnjakinja? U kom pravcu bi se razvijale karijere Brajana de Palme i Martina Skorsezea da je „Taksistu“ (Taxi Driver) režirao Brajan De Palma, umesto što je scenario prosledio Skorsezeu? Uostalom, vredi napomenuti da Kventin Tarantino film „Oslobođeni gnev“ navodi kao prvi film koji mu je najviše pomogao da u sebi spozna filmskog kritičara.

Čarli Ren je bio prvi filmski junak kojeg sam analizirao nakon što sam odgledao film. Tada sam govorio da je „Oslobođeni gnev“ najbolja mešavina studije karaktera i akcionog filma koji je ikada snimljen. I dalje mislim da je tako.

A da je Tarantino kao četrnaestogodišnjak bio ne samo pažljivi gledalac, već i pronicljiv filmski kritičar, dokazuje i to što je primetio dosta karakternih sličnosti između junaka filma „Oslobođeni gnev“ Čarlsa Rena i glavnog protagoniste filma Džona Forda „Tragači“ (The Searchers) Itana Edvardsa.

U „Bioskopskim promišljanjima“ Tarantino je sve prozne pasaže vešto ukomponovao sa intervjuima koje je uradio sa svedocima perioda iz sedamdesetih i osamdesetih godina dvadesetog veka, poput reditelja Voltera Hila. Takođe je zanimljiv i razgovor mladog Tarantina sa rediteljem Džonom Flinom. Naime, da bi razgovarao sa rediteljima, Tarantino ih je šarmantno lagao da je novinar koji namerava da napiše knjigu o filmskim rediteljima čije je filmove kao klinac obožavao.

„Bioskopska promišljanja“ su jedna zabavna knjiga koja pripoveda ne samo o razvojnom putu jednog talentovanog i inteligentnog dečaka zaljubljenog u filmsku umetnost, već i o tome kako se sedamdesetih godina dvadesetog veka živelo u Kaliforniji. Ovo pronicljivo štivo je nešto najintimnije što je Tarantino darovao publici, i ko god voli njegova kinematografska ostvarenja, pored romana „Bilo jednom u Holivudu“ koji je takođe Laguna objavila u prevodu Gorana Skrobonje, „Bioskopska promišljanja“ bi obavezno trebalo da pročita.

Više pažnje kada se govori o knjigama Kventina Tarantina treba obratiti i na prevodilački rad Gorana Skrobonje. Pripovedač, romansijer, izdavač i prevodilac, Goran Skrobonja je dokazao da je prevođenje između ostalog i kreativan posao, i da prevodilac pored toga što mora da zna jezik sa koga prevodi, isto tako mora odlično da poznaje jezik na koji prevodi. Po Skrobonjinim rečima, tokom rada na prevodu Tarantinovih proznih ostvarenja, najteže mu je bilo da na srpski prevede određene filmske i televizijske naslove, zato što su obe knjige prepune podataka o filmovima i televizijskim serijama koje se u nekadašnjoj zajedničkoj državi, a potom i u Srbiji, nikada nisu prikazivali. A te naslove preveo je najbolje što je mogao.

Autor: Dušan Cicvara
Izvor: Književne novine