Prikaz knjige „Apropo ničega“: Istovremeno i genijalno i zbunjujuće delo

Iako je njegov poslednji film ostao nedostupan za javnost, objavljeni su memoari Vudija Alena, čiji je prvi tiraž rasprodat brzinom svetlosti. Knjigu karakteriše odsustvo reda i discipline, što se da primetiti u njegovim filmovima, kao i u njegovom životu. Kako se moglo očekivati, knjiga je ponovo pokrenula bujicu kritika zbog starih skandala o kojima nećemo dobiti nove informacije ili uvide.

Memoare „Apropo ničega“ kao da zapravo čine tri knjige: jedna govori o prezabavnom odrastanju u Bruklinu; druga o izvanredno temeljnoj analizi trijumfa i mana u Vudijevom filmskom stvaralaštvu; a treća je zbunjujući i rastrojeni izveštaj o ličnim poznanstvima, koji se može čitati kao parodija nekog romana Dostojevskog koju je preveo Frojd. Čitaoci će možda biti zatečeni Alenovom iskrenošću, kao na primer kada kaže da „kao nevina osoba situaciju posmatrate iz potpuno drugačije perspektive u odnosu na ono kroz šta kriv čovek sigurno prolazi“.

Ukoliko ova knjiga ne skriva ništa, onda ni mnogo toga ne razjašnjava.

Memoari, kao i Alenov najnoviji film, naišli su na mnoga zatvorena vrata, a nedavno je i odbijena od izdavačke kuće Ašet, da bi je naposletku objavili u Skyhorse Publishing. Ašet je prethodno objavio knjigu Ronana Faroua koji je zapretio da će odustati od saradnje ukoliko izdavaštvo objavi Alenove memoare.

Fusnota: u ovoj knjizi Alen ponovo naglašava da je Ronan verovatno njegov sin, a ne sin Frenka Sinatre kako svi misle. Mija Farou, koja je zasigurno Ronanova majka, navodno je svom sinu isprala mozak još u ranom detinjstvu kako bi ga navela da mrzi svog oca. Prema memoarima, takođe je spavala naga u istom krevetu sa svojim sinom do njegove jedanaeste godine – prema navodima kućepazitelja.

Uprkos zabunama i indirektnim insinuacijama, bilo bi tragično da je knjiga „Apropo ničega“ ostala neobjavljena – kao posledica cancel kulture. Sam Vudi Alen, dok osuđuje „krivicu na osnovu optužbi“, priznaje sledeće: „Kad ste mizantrop, to ima i svojih prednosti – nikad ne možete da se razočarate u ljude“.

Ipak, Alen priznaje i snažno razočaranje u sebe samog povodom mnogih svojih postupaka: nakon što je započeo aferu sa Sun Ji, napravio je niz erotskih fotografija koje su izašle u javnost. Podseća nas da je Sun Ji tada već bila na koledžu i da su u braku 20 godina. Pride, Alen nije primetio „zloslutne znake“ tokom zbližavanja sa Mijom Farou i njenih sedmoro dece. Iznova negirajući optužbe za zlostavljanje, Alen opet navodi presude suda koje podržavaju njegov stav, što je nekoliko dece Mije Farou nedavno ponovo osporilo.

Odnos između Alena i Mije Farou ostaje „sapunjičava“ zagonetka: ona je imala glavne uloge u 10 njegovih filmova, a u njegovim memoarima se nalaze pohvale i za njen glumački talenat i za njen idealistički stav prema životu. Istovremeno, u knjizi se pojavljuju detalji njenog zlostavljačkog ponašanja prema Mozesu i ostaloj deci kojima Alen nije lično prisustvovao. Ili da li je Ronan bio podvrgnut bolnoj estetskoj operaciji produženja nogu kako bi bio viši i time zadovoljio želju svoje majke da ima političku karijeru? U memoarima to opet deluje kao rekla-kazala; kao i neki drugi događaji (poput samoubistva i zloupotreba narkotika). Budimo jasni, Alen je u tim trenucima bio odsutan snimajući filmove. Čak i između snimanja on zapravo nije živeo sa Mijom Farou i ostatkom porodice.

Očito je da su, pored svih njegovih mana, filmovi Vudija Alena uticali na generacije filmskih sladokusaca i da je time zaslužio posebno mesto u pop kulturi našeg doba. Osvrtanjem na svaki film posebno, čini se da Alen ne voli svoja najbolja ostvarenja, poput „Menhetna“; bio je zbunjen pohvalama kritike koje je dobila „Eni Hol“ (čak je odbio da se pojavi na dodeli Oskara); i bio je uglavnom prezriv prema svojim fanovima. Iako ga porede sa Bergmanom i Felinijem, on sebe smatra „komičarom bez grama inteligencije koji je voleo da pravi filmove“.

Alen podseća čitaoce da je kao dete iz Bruklina bio užasno nezainteresovan za lepu književnost, ali je zato voleo sport, naročito bejzbol, i bio je prilično dobar sportista. Voleo je Boba Houpa i bio je opčinjen lepim devojkama. U tinejdžerskim danima počeo je da prodaje svoje šale kolumnistima, stendap komičarima i kasnije televizijskim komičarima – čak i Petu Bunu.

Oženio se mlad, brak je bio loš, ali mu je režiserska karijera donela i niz veza sa prelepim ženama. Živeo je sa Dajanom Kiton i zabavljao se sa dve njene sestre. Imao je haotične veze sa mnogim zvezdama i manekenkama.

Odnos prema radu bio mu je, na neki način, podjednako kompulsivan, i istovremeno aljkav. Štancovao je scenarije, često sa bizarnim zapletima – „Senke i magla“ ili „Erotska komedija letnje noći“ – a ipak je odbijao savete drugih, mrzeo probe, retko čitao kritike i nikada nije pogledao svoj film nakon što ga završi.

„Ko je moja publika?“, često se pitao i ostajao zbunjen. Kako je moguće da im se svideo film „Šta ima, mačkice?“ a nije im se naročito dopao „Sećanje na zvezdanu prašinu“? „Dobijao sam milione da snimam filmove, imao potpunu kontrolu nad umetničkim izrazom, a ipak nikad nisam napravio nijedan odličan film“, požaliće se Alen.

Vudi Alen koji izranja iz ovih memoara istovremeno je zatupljujuće egocentričan i samoljubiv. Iako voli i uživa u procesu snimanja filmova, u životu je odbijao svakoga ko bi se usudio da drekne „rez“. Dok mu je osećaj za komiku neverovatno intuitivan, većina njegovih filmova, kao i veza, zapravo su distancirani – ili kako bi to on sam sročio: „Nisam nimalo zabavan za društvo“.

Primetićete da je jedina osoba o kojoj sa ljubavlju govori Sun Ji, koja je otelotvorenje topline i intelekta. Ipak, ne treba zanemariti da je igrom slučaja ona ipak usvojena ćerka Mije Farou i Ronanova sestra.

Ali ništa nije jednostavno u Vudijevom svetu. „S godinama sam naletao na isto ono pitanje koje je mučilo bivšeg danskog kraljevića: zašto da trpim praćke i strele kad mogu samo da nakvasim nos, nabijem ga u utičnicu i tako nikad više ne moram da se suočim s anksioznošću, patnjom ili majčinom kuvanom piletinom?“ Alen nam pruža odgovor: „Umesto da živim u srcu i mislima javnosti, više mi odgovara da živim u svom stanu.“

Autor: Piter Bart
Izvor: deadline.com
Prevod: Aleksandra Branković