Prikaz knjige „Agi i Ema“ Igora Kolarova: Mali Princ iz Ulice Hrastova

Mala priča o nevaspitanim svetovima nedovoljno odraslih ljudi, o njihovom veoma odraslom sinu i o jednoj devojčici od samo 30.200 dana.

Ukoliko duboko verujemo da nešto poput tako strogih klasifikacija kao što su - knjige za decu i knjige za odrasle, uopšte može stvarno, ali stvarno, mislim baš stvarno postojati, onda nama, malo odraslijoj deci, vrlo lako može pobeći iz vidokruga knjiga Agi i Ema. A verujte, tako nešto bi bilo velika šteta, ma kakva šteta, bilo bi sunovrat svih dečijih svetova koje smo živeli nekada davno kada smo umeli da: ispržimo jaje bez da uključimo ringlu, odletimo do galeba na sred najvećeg okeana, zagrlimo Mesec, dodirnemo Nebo, nasmejemo namrgođenog kita ili da probudimo prestrašnog diva na tavanu.

Jednom davno, pisac Igor Kolarov, dobro, možda ne baš tako davno, tamo neke 2002. godine, posvađao se sa odraslim Igorom, onim logičnim što svuda žuri i neprekidno juri ne videvši osmeh jedne usijane zvezde. Toliko jako su se posvađali da je Igor Kolarov odlučio da napiše roman za odrasle posvećen deci - Agi i Ema. Posle nekoliko godina, knjiga je počela da živi kroz istoimeni film, pa je na taj način čudnovati svet jednog deteta probuđen usled ledenog doba logičnih svetova.

Davnih dana ljudi su bili u velikoj zabludi kada su verovali da je Mali Princ Antoan de Sent Egziperija knjiga za decu. A danas greše, odgovorno tvrdim da greše, kada kažu da je Agi i Ema Igora Kolarova knjiga za najmlađe. Ne! Agi i Ema je roman za ljude stare od nekoliko dana do nekoliko hiljada stotina dana. I tačka. Ne možemo deliti literaturu po svom nahođenju, pa onda tako reći: „Ovo je knjiga za žene, a ono tamo je knjiga za muškarce.“ Pa onda zamislite samo situaciju kada jedna osoba vidno većeg životnog iskustva očitanog na licu, dođe u biblioteku, uzme Meri Popins, a onda joj bibliotekarka kaže: „A ne, ovo ne možete, to je knjiga za decu i pokvariće se ako je uzmu bake, posiveće i nestaće slova. Pogledajte knjigu o brzom i lakom umiranju, to je knjiga za starije.“ Starosne granice ne postoje uistinu, one su nametnute i opravdane protokom vremena. Ali ako, kao Ema, pretpostavimo da vreme ne postoji, i ako duboko verujemo da postoji bezgranična lepota življenja, onda moramo ponovo krenuti da hodamo, pričamo, trčimo, letimo, skačemo, pre svega moramo se vratiti onoj darovitoj mogućnosti da imamo sopstvenu misao i da naš svet oblikujemo kako nam volja, u svetovima koje ne rastapa sečivo neke tamo realnosti.

Roman Agi i Ema je u stvari ispovest jednog usamljenog deteta koje pokušava da ovaploti drugi život - život koji postoji van okvira silom nametnute stvarnosti. Na mnogo nivoa ovo delo u sebi sadrži didaktički karakter, i kao da svom svojom punoćom odgovara na Horacijevo: „Dulce et utile“, u isto vreme i zabavlja, i poučava. Dominantan glas u romanu je Agijev koji ispovednim tonom i čistom maštom svakom rečenicom daje novu lekciju svom zbunjenom čitaocu. Stil je izvitoperen, subverzivan, primamljiv i bajkovit. U momentu kada čitaočeva očekivanja bivaju izneverena, događa se smeh, grohotan, katarzičan smeh koji je upućen nama samima, okorelim odraslim „normalcima“. Pa tako, kada Agi kaže: „Danas nisam video Emu čak tri puta (...)“ , postaje sasvim jasno da je svaki vid ustaljene stvarnosti podvrgnut preispitivanju, rušenju normi i rađanju sveta u kom: mačke imaju dva tela, crni konji ostavljaju bele senke, a jedenje jagoda postaje savršen način da se izbegne jedenje jabuka. Agijev unutrašnji svet je pun smislenog besmisla, normalnih čuda, izvijenih rečenica, telegramskih pisama, ispovesti i duboke introspektivne analize. On u sebe prožima romantičarski zanos Vordsvortove provenijencije - vraćanje detetu i njegovoj slobodi koja je rasterećena egzistencijalne upitanosti. Ema je svetionik ka kom treba da se krećemo, ona razume decu, naučila je da se igra uprkos svima, dovoljno je stara da ne može biti primljena u baletsku školu, ali u isto vreme je dovoljno mlada da bi bila prijateljica jednom dečaku. Sa druge strane, ovaj roman predstavlja oštru kritiku kapitalističkog društva sa posebnim osvrtom na njegov nukleus-porodicu. Roditelji neprekidno rade, obezbeđuju svom sinu sve materijalne uslove za život, zadovoljavaju spoljašnje aspekte takozvanog uspeha, čak idu i u operu, ali neprestano zaboravljaju svoje dete i vrlo malo, osim kad se ljute na njega, pričaju sa njim. Agi bi to rekao na mnogo bolji način: „Za Agija svaka selidba znači da ih u novoj kući neće viđati na sasvim nov način.“ Kada priča o ujaku, kao modernom čoveku, Agi pojam modernog definiše kao onog koji je jedne nedelje ovakav, druge onakav. U ovakvom svetu sve je predodređenu pravljenju profita i pukom, sveobuhvatnom konzumerizmu od kog uvek čovek nemilice strada.

Igor Kolarov nam kroz Agijev glas poručuje da je dete roditelj čoveka i  da merilo uspeha ne treba i ne sme da bude broj monetarnog papira u našem posedu, već čovek i svako naše kretanje mora biti usmereno ka njemu.

Autor: Nevena Šaulić
Izvor: bookvica.net