Prikaz knjige Adrijana Čajkovskog „Deca propasti“

Roman Guns of the Dawn (Oružje praskozorja) osigurao je Adrijanu Čajkovskom mesto na mojoj listi pisaca čije ću svako delo pročitati. Njegova verzija Elizabet Benet, Emili, upoznaje svog gospodina Darsija, naravno, ali što je važnije – odlazi u rat. Kao večiti ljubitelj dela Džejn Ostin, oduševilo me je kako je Čajkovski potrefio njen stil. Nakon toga, njegov roman Dogs of the War (Psi rata) zapečatilo mu je tu poziciju.

Bibliografija ovog autora je pozamašna imajući u vidu da je prvi roman objavio 2008. godine. Ipak, Čajkovski ne dostiže nivo popularnosti velemajstora fantastike. Nasuprot delima Sandersona, Aberkrombija i Rotfusa, njegova se ne razgrabljuju sa polica – uprkos činjenici da redovno objavljuje dela poput Sandersona, piše zadovoljavajućim i prepoznatljivim stilom kao Rotfus i da mu dela krasi humor nalik Aberkrombiju.

Možda su dela Čajkovskog previše raznolika za njegovo dobro. S lakoćom prelazi sa pisanja naučne fantastike na fantaziju, preko junaka koji menjaju oblik do svemirskih letelica, i naizgled je odomaćen u svim podžanrovima fantastike.

Stoga ne iznenađuje to da je svojom knjigom iz 2016. godine upseo da preobrati najokorelije arahnofobe u čitaoce koji navijaju za procvat civilizacije inteligentnih paukova – Portide.

Roman „Deca vremena“ je veoma dobro prihvaćen među čitaocima i ovenčan je nagradom „Artur Klark“ za najbolji roman. U intervjuu iz 2018. godine, Čajkovski je na pitanje da li ga je plašilo pisanje nastavka priznao da postoji dodatni pritisak: „Čitaoci će nastavku pristupiti sa većim očekivanjima.“

Tako je i bilo.

Baš kao i prethodni, roman „Deca propasti“ je originalna tvorevina naučno-fantastičnog žanra, zasnovan na evoluciji. Priča veoma podseća na onu iz „Dece vremena“, a Čajkovski se ponovo služi dvostrukim narativom koji se naposletku prepliće.

Prvi narativ prati grupu istraživača koji učestvuju u programu teraformiranja što će obezbediti novo stanište za ljudski rod, koji će nakon što stignu na svoje odredište otkriti nešto neočekivano: na planeti već postoji oblik života.

Poučeni saznanjima iz istorije čovečanstva, većina čitaoca će verovatno očekivati da ljudi zanemare život koji su zatekli i prosto umarširaju – uništavajući sve pred sobom. U svetu Čajkovskog, oni će se ipak opredeliti za nešto drugo – odlučiće da ga očuvaju.

Drugi narativ je smešten u period koji se odigrava vekovima kasnije. Portide – već pomenuta civilizacija inteligentnih paukova – i njhovi ljudski saveznici, poslaće istraživačku letelicu da prati fragmentarne radio-signale koji dolaze upravo sa te planete.

Dok se u romanu „Deca vremena“ Čajkovski bavio paucima, ovde će istražiti hobotnice. Njegove hobotnice komuniciraju putem promenljivih oblika u boji koje će portide i ljudi morati pravilno da nauče da interpretiraju, nešto nalik Vilnevovom filmu „Dolazak“ (Arrival) gde Benks (Ejmi Adams) i Doneli (Džeremi Rener) moraju da pronađu način kako da komuniciraju sa heptapodima.

S jedne strane, mogla bih da tvrdim da su „Deca propasti“ poboljšala i razradila sve ideje koje su bile u startu odlične u prethodnom delu. Naučni segmenti su razumljivi za laike, a dovoljno interesantni za stručnjake. Autorova veština se ogleda u njegovoj sposobnosti da bića koja nemaju moć govora oslika vrlo jasno. Osim toga, veoma se jednostavno uranja u svet koji je stvorio, i prilično je jasno da je autor proveo dosta vremena na istraživanje.

S druge strane, ono što je takođe vrlo jasno jeste da „Deca propasti“, pored toga što je interesantan nastavak, veoma liči na roman koji mu je prethodio. Možda previše.

Iako je bilo očekivano da će ove dve knjige deliti iste teme, Čajkovski u suštini pripoveda istu priču, sa za nijansu drugačijim likovima, drugom planetom i vrstom. To nije nužno loše, ali sličnosti se preklapaju čak i sa zaključkom, što ovaj roman čini manje uzbudljivim i lišava ga tenzije u odnosu na prvi deo.

Roman „Deca propasti“ dotiče mnoge teme, od kojih je većina pozitivna i diže raspoloženje, baveći se očuvanjem i naučnim istraživanjima, dok se jedna naročito izdvaja: saradnja. Likovi zajedno delaju i zajedno rešavaju probleme. Junaci se ne svađaju i ne uništavaju ono što će otkriti u svemiru. Pravo je osveženje čitati knjigu u kojoj različiti oblici života sarađuju, rade na tome da se bolje razumeju i proučavaju načine na koje mogu da poboljšaju međusobnu komunikaciju.

Upravo je to dokaz autorovog genijalnog umeća: knjiga podiže raspoloženje i vraća nadu u bolji život, a ujedno je i napeta, i katkad poprilično zastrašujuća.

I možda je ovom svetu u kom aktuelna dešavanja zabrinjavaju većinu ljudi, a u najmanju ruku utiču na podele, roman koji govori o različitim vrstama koje sarađuju (a koje ne mogu biti različitije čak i ako se potrude), upravo ono što nam je neophodno i nužno.

I ko zna, možda će i našu planetu jednog dana zadesiti utopijski ishod koji nam Čajkovski dočarava na fiktivinim planetama.

Autor: Olivija Hofer
Izvor: threecrowsmagazine.com
Prevod: Aleksandra Branković