Prikaz knjige: „A slabi trpe ono što moraju“ Janisa Varufakisa

Ova knjiga nije samo prosvetljujuća. To je poziv na moralno osvešćenje i na inteligentnu, odlučnu i humanu političku akciju.

Voleo bih da započnem ovu kritiku govoreći o stilu pisanja koji Varufakis koristi: njegov stil je interesantan. Okolnosti u kojima se Varufakis nalazio tokom pisanja ove knjige su bile sve samo ne provodnik za kreativni proces koji potpomaže dobro pisanje. Ali, za razliku od mnogih, ovaj učenjak je našao mesto u akademskoj tajni, a stilistička obeležja 2015. su u knjizi vidljiva samo zato što Varufakis piše tako dobro.

Kao i kod svih velikih pripovedača, Varufakisov literarni plamen nije samo u funkciji stilske iskrenosti. On dopire do strahova, želja i spoljnih ograničenja ključnih igrača kompleksne istorije evrozone, tako da mi možemo da razumemo razloge zbog kojih je Evropa tu gde jeste. To njegovo ulaženje unutar problema je nešto što može da izvede samo britki analitički um kombinovan sa čvrstom posvećenosšću moralnim principima koji povezuju politiku liberalne demokratije sa humanističkom ekonomskom naukom. Upravo je kombinacija njegovih visokih ljudskih vrednosti i pažljivo odmerene racionalnosti ono što je suština ove priče i čini da njegov stil bude jasan i snažan.

Predgovor je pravi biser: živopisni prikaz detinjstva u Grčkoj tokom fašističkih prevrata u kasnim šezdesetim. Njegovo pisanje je uglancano, snažno i sa sposobnošću da dopre do srži da bi uticalo na moralnu svest čitaoca. Vidimo da se njegove brige javljaju kao posledica tragičnog susreta sa bitnim iskustvima čovečanstva, stvarima koje su univerzalne i koje bi trebalo da budu i naša briga. Postoji osećaj neodložnosti koji zahteva da priča koju bi on da ispriča mora da bude ispričana upravo sada. Postoje tri bitne stavke zbog kojih je ova knjiga tako bitna: istorijska širina i jasnoća, analitička impresivnost i, moram pozajmiti frazu koju je Gandi koristio - moralna snaga piščevog rasuđivanja.
 
Govori baš onako kako je bilo

Knjiga je daleko više od potvrđivanja teza koje je zastupao  u svom prethodnom romanu, „Globalni minotaur“.

Ta knjiga na površinu izvlači priču o razlozima zašto se Evropa nalazi u finansijskoj i političkoj krizi, sa posebnom pažnjom na trenutno stanje Evrope. Ali glavna priča „Globalnog Minotaura“,drama je u tri čina. A ta struktura je uočljiva i ovde.

Prvi čin je smešten u razdoblje između 1944. i 1971. Kada je pitanje globalne ekonomije rešeno Bretonvudskim sporazumom, Amerika se našla u strahu od međunarodnog finansijskog haosa, ali nije bila spremna da se odrekne svoje dominacije na globalnom tržištu kako bi stvorila samoodrživu ekonomiju. To je dovelo do toga da Amerika odbije Kejnsovu ideju o stvaranju prave međunarodne valute i međunarodnih institucija koje bi se bavile rebalansom budžeta. Amerika je umesto toga tu ideju prilagodila svojim potrebama, stvorili je međunarodnu ekonomiju koja se oslanjala na američku valutu, međunarodne institucije koje su bile pod američkom kontrolom, kao i ogromni višak u američkom budžetu, kako bi održala na površini sve ekonomije (van onih koje pripadaju komunističkoj sferi).

Tokom tog perioda sve finansije su kontrolisali političari. Ulažući svoje ekonomske viškove u Nemačku i Japan, Amerika je uspela da ponovno izgradi Evropu i Aziju prema svom liku, i politički i ekonomski. Sve u svemu, ovo je savršeno funkcionisalo tokom perioda zvanog „bebi bum“, koji se desio nakon ratova (1949-1971). Ali kada su došli na naplatu astronomski troškovi Hladnog rata, a Amerika više nije imala ekonomski višak, ovaj sistem se urušio ostavljajući planetu u haosu.

Drugi čin se dešava u periodu od 1971. do 2008. Amerika je hrabro rekonfigurisala svetsku ekonomiju tako da je mogla da održi globalnu dominaciju kao ekonomija koja je u deficitu. Amerika je to učinila tako što je želje za profitom bogataša sa Volstrita oslobodila strogih propisa. Ekonomske mere koje je 1971. preduzeo predsednik Nikson izazvale su stagnaciju na tržištu koja je rešena tokom osamdesetih zapanjujuće uspešnim poslovanjem međunarodnih korporacija. Ali društvo koje je ostalo nakon Niksonovog mandata je bilo nestabilno, odvojeno od ekonomske stvarnosti, i konačno se urušilo 2008. godine.

Treći čin počinje 2008. Sada, nakon što su prvi i drugi čin završeni tako što su svi uplakani, globalna ekonomija je smrtno ranjena i mora ili da umre ili se podvrgne radikalno rekonstruktivnoj operaciji. Uprkos tome što se čini da se ekonomije oporavljaju, činjenica je da su svi ti mehanizmi i institucije koje su održavale kakav takav ekonomski red, podbacile. Treći čin samo što je počeo, ali moguće je da će se završiti brzo. I nasilno.

Potrebna nam je neuobičajena inteligencija i moralna čvrstina kako bismo skrenuli sa puta koji vodi u propast. Ideologije i propali interesi koji danas pokušavaju da nađu izlaz iz ekonomske situacije su duboko ukorenjeni u onome što sociolozi nazivaju „životni svet“. Neoliberalizam i finansijska situacija su uspešno definisali politički „realizam“ koji naš javni diskurs jednostavno odbija da prepozna, a to je da hrlimo ka divljačkom raspletu trenutnog globalnog poretka, ako ne promenimo ništa.

Na koji način „A slabi trpe ono što moraju“ koristi ovaj narativni tok da bi nam saopštio stvari koje ne znamo a koje bi trebalo da znamo?
 
Na ivici stolice

Čitanje ove knjige je poput čitanja dobrog trilera. Knjiga se prosto čita sama zbog toga što zaplet čini neprekidni niz preokreta koje prave njegovi glavni junaci.

Čak iako znate dosta o evrozoni, način na koji je Varufakis pristupio istraživanju je zapanjujuć. On je pružio živopisan uvid u motive ključnih igrača na politčkoj sceni, a njegova širina u shvatanju važnosti globalne dinamike je takođe zapanjujuća. I dalje se čita poput romana. Varufakisova knjiga poseduje nešto što fikcija može samo da oponaša, a to je tekstura stvarne istorije.

Ali postoji jedna ključna stvar koju je on primetio. Iluzije koje odgovaraju pojedincima imaju većeg uticaja na moćnike nego sama istina. Zbog ovog razloga, u stvarnosti, istina obično deluje čudnije od fikcije. Ipak, Varufakis je primetio i to da je istorija takva da istina uvek ima poslednju reč, bez obzira na to koliko se iluzije trude da održe neki lažni san pomažući nam da i dalje spavamo na javi.

Varufakisovo viđenje odnosa između onoga u šta ljudi žele da veruju i onoga što se zaista dešava je zapravo ključna tačka ove knjige. On je ispleo tkanje svoje priče iz iluzije stvarnosti, koja je tekstura istorije, tako što je stalno menjao našu perspektivu, pružajući pogled iz tri različita ali isprepletena gledišta.
 
Kada je u pitanju prvo gledište, Varufakis nam omogućava da vidimo kako svet izgleda kroz kratkovid pogled običnog čoveka koji ima potrebu da se čvrsto drži nade da naši lideri znaju šta rade, dok mi obični ljudi vodimo svoje živote. Ta kratkovidost je na divan način potpomognuta medijskom propagandom i ujedinjena sa kratkovidošću povodom raspodele moći u Evropi.

A ti evropski moćnici ne vide dalje od svog nosa, ti moćnici su određeni birokratijom, institucijama moći i finansijskom moći čija je svrha da pomogne samo sebi, i čije delovanje podseća na delovanje autistične osobe.
Ovo gledište viđeno kroz prizmu kratkovidog sočiva je zamenjeno optičkim sočivom koje je posledica Varufakisovog znanja o tome kako evrozona zaista funksioniše. Sada mi dobijamo mučni osećaj o tome kako su stvari pogrešne kada se osnove ekonomije jednostavno uklanjaju sa pregovaračkog stola koje su postavile moćne figure.

Varufakis preko ovog sočiva stavlja teleskopsko sočivo, i pred čitaocem se otvara dalekovida istorijska panorama koja pokazuje zašto je evrozona to što jeste. To nam omogućava da uvidimo raskorak između „normalnih“ finansija i javnih poslova, da sagledamo realizam kojim upravljaju interesi moćnika i šta se zapravo događa Evropljanima.
 
Kvantitativno popuštanje (QE)
 
Pasus koji najbolje opisuje Varufakisovu osetljivost kada je u pitanju veza između moći, iluzije i realnosti jeste onaj u kojem opisuje kako Mario Dragi evrozoni predlaže nacrt kvantitativnog popuštanja (QE). Njegova nastojanja su ovde prikazana kao deo veće borbe između Evropske centralne banke i Banke Nemačke.

Prvo što Varufakis objašnjava, to je šta je zapravo kvantitativno popuštanje. Kada finansije jedne zemlje izgledaju zaista loše i niko ne želi da joj pozajmi novac,  onda centralna banka nacije koja je u problemu može da otkupi državne dugove kako bi sprečila povećanje kamatnih stopa što bi u potpunosti urušilo njen bankarski. Japan je iskoristio ovu tehniku devedesetih i Amerika je uradila isto 2008. Kada dođe do ovog scenarija, centralna banka dostavlja novac na račun banaka koje su u problemu, dok u zamenu za taj novac otkupljuje dugove koje te komercijalne banke imaju. Centralna banka „iznalazi“ taj novac tako što ga, jednostavno, izmišlja. Ovi računi sa novcem su samo digitalni brojevi koje centralna banka stvori i doda na račun komercijalnih banaka, koje su opet deo centralne. Svrha kvantitativnog popuštanja je u tome da komercijalnim bankama obezbedi uslove kako bi se osmelila da pozajmi novac pravim investitorima, što bi dovelo do toga da ekonomija bude ojačana tako što će ti isti investitori trošiti novac dobijen od komercijalne banke, dok će ekonomiju sa druge strane ojačati dok će radnici, koje su ti investitori uposlili, trošiti svoje plate. U teoriji, ovakav sistem je ono što će oporaviti ekonomiju i izvući banke iz nevolje.

Međutim, pravila kojih se pridržava Evropska centralna banka su određena Mahstritskim ugovorom. Ta banka nema istu snagu kao Centralna banka Amerike. Evropska centralna banka mora poslovati unutar velikog niza ograničenja. Tako da gospodin Dragi, kao predsednik Evropske centralne banke mora biti lukav i dovitljiv kako bi od njegovog rukovođenja profitirala celokupna evrozona. Ovaj izazov je đavolski težak već sam po sebi, ne uzimajući u obzir odnos između Evropske centralne banke i Banke Nemačke, koji je ispunjen represalijama. Znajući sve ovo, nije iznenađenje što je ideja kvantitativnog popuštanja krenula po zlu. Sa preciznošću koja oduzima dah, Varufakis objašnjava:

„Kvantitativno popuštanje deluje, ali čak i u najboljim mogućim uslovima ne deluje dovoljno dobro niti na način na koji je predviđeno. Razlog je u tome što je, da bi se krug uspeha QE zavrteo, neophodno da se dogodi koincidencija nemogućih verovanja.“

Ono što se desilo je to da privatne banke koje su podržale ovaj sistem nisu radile po planu. Nisu pozajmljivale novac investitorima, već velikim kompanijama koje su taj novac koristile kako bi otkupile ponovo svoje deonice na berzi pokušavajući da im povećaju vrednosti. Tako da je novac, stvoren niotkud, iskorišćen da naduva neproduktivni rast deonica. Ovo nije imalo dobar efekat ni na ekonomiju ni na privatne banke. Ovaj pokušaj evrozone nije radio na tome da poveća broj investitora, i sve se završilo na štetu Nemaca, tako što je drastično umanjen nemački penzioni fond. Sve se to dešavalo u isto vreme kad je trojka uništila SIRIZU (partiju Koalicije radikalne levice u Grčkoj), zbog nepoverenja prema ideji da je surovost kojom je urušena ekonomija zapravo dobar za nju.

Ovo je samo mali prikaz Varufakisovog prikaza igara moći u evrozoni. Fascinantne slike poput ove prisutne su u celoj knjizi. Ali ono što ovu knjigu čini tako dobrom je Varufakisova sposobnost da pojedine događaje iz istorije stavi u šire konteste i da im značenje, kao i sposobnost da bude osećajan prema načinu na koji iluzije, uverenja i realnost ulaze u interakciju sa realnim ekonomijama, realnom politikom i nerealnim finansijskim malverzacijama, i uvidi kakav uticaj ove političke igre imaju na ljude.
  
Poziv na akciju

Ova knjiga nije samo prosvetljujuća. To je poziv na moralno osvešćenje i na inteligentnu, odlučnu i humanu političku akciju. Naslov dela je potekao iz jednog od klasika političke literature: Tukididove „Istorije Peloponeskog rata“. U ovom delu Tukidid se priseća primera samovolje i dominacije Atinjana nad narodom sa ostrva Melos, 416 godine p. n. e. Narod ovog ostrva je ostao neutralan u sukobu između Atine i Sparte, ali to nije bilo dovoljno Atinjanima. Stoga su Atinjani odlučili da će ovo ostrvo stupiti sa njima u savez uz primenu sile ako je neophodno. Uslovi koji su narodu sa Melosa ponuđeni bili su da moraju da uđu u savez i da pri tom moraju da plaćaju ogroman danak. Alternativa je bila da budu uništeni. Narod Melosa je protestovao protiv ovakvog zahteva ocenjujući ga kao nepravedan i protiv bogova. Rekli su im da se ovakvo zlodelo mora vratiti svom počiniocu na kraju. Delegacija iz Atine je poslala ovakav odgovor: „Ono što je ispravno mogu da dovode u pitanje samo oni sa jednakom moći, ovako jaki rade ono što mogu, dok slabi trpe ono što moraju“.

Tukididu je često pripisivana zasluga da je je u svojoj knjizi prikazao realnost političke moći, ali to nije ono što nam je njegova knjiga pokazala. Tukidid je i sam bio Atinjanin, a očito je da je mislio da je Atina bila surova prema svojim vazalima, i da je upravo ta surovost ono što je potkopalo njihovu moć (preminuo je pre nego što je Atina poražena u Peloponeskom ratu). Verujem da je on mislio kako u budućnosti prava slabih neće moći da budu narušena samo zato što moćnije države imaju uslova da naruše ta prava.

Ovo mišljenje – o tome kako pravda nije u rukama moćnih koji žele da nešto dobiju na silu, i da postoje moralna načela koja ugrađena u samu istoriju čovečanstva koja ne mogu da budu prepravljana uz pomoć nasilja – ukorenjeno je u grčkoj svesti. Esej francuske filozofkinje Simon Vej „Ilijada ili poema o sili“ podržava ovo mišljenje. Platon u prvom delu knjige „O državi“ u potpunosti odbacuje Tresimahove argumente realizma. I Šekspirovi istorijski komadi govore o ideji da moćni pokušavaju da izbegnu odgovornost, tako da iako moćni rade šta im je volja dok slabi trpe šta moraju, nepravedna upotreba moći je, dalekosežno gledano, samodestruktivna.

Oni koji su posmatrali situaciju u društvu, poput Tukidida, Platona i Šekspira daju nam razloge da verujemo kako ono što mi nazivamo političkim realizmom nema snagu da održi društvo celovitim, a kamoli da pospešuje razvoj čovečanstva, zato što je, na kraju krajeva, nerealno.

Postoji neizbežni trag moralnosti u svim ljudskim akcijama koje se ignoriše, što daje moćnima snagu. Tako da nije samo nemoralno, već i iracionalno ono što moćni rade na štetu slabijih. Istorija nam je pokazala da je jedini način da društvo funkcioniše taj da moćni poštuju pravdu i na taj način pomažu slabijim društvima da se razvijaju.

To je ujedno i ono što Varufakis osuđuje u ekonomiji modernog evropskog društva. Varufakis se bori sa Evropom, i to je strastvena borba koju karakterišu hrabrost i optimizam. Takozvani realisti često otpisuju Varufakisa kao idealistu nerealnih svatanja, ali on jasno vidi katastrofu koja nadolazi. Njegova zapanjujuća nada je sadržana u ideji da, ako on može da pomogne običnom čoveku da uvidi tu nadolazeću katastrofu, onda postoji mogućnost za pokretanje kolektivne akcije koja će nas spasiti od uništenja. Na taj način, njegova je misiji da nas prene i da nam pomogne da sudbinu našeg polisa preuzmemo iz ruku zavedenih moćnika.

Varufakis želi da moćnici i finansije budu odgovorni prema ljudima i zajednicama kako se ne bismo našli u scenariju iz 1930. godine. Pozvao nas je da se pokrenemo na akciju koja je od velikog značaja. Trebalo bi da odgovorimo na taj poziv i da ideju liberalne demokratije pretvorimo u nešto realno. Ako ne učinimo da moćni budu odgovorni pred običnim ljudima, ako ne učinimo da moćni budu u službi dobrog zarad zajednice običnih ljudi, onda je naša krivica kada nas ti isti moćni lideri odvedu u propast.

Situacija je goruća. Nemamo previše vremena pre nego što oholost, nerealni finansijski planovi izastupanje ličnih interesa na geopolitičkom planu unište svet kakav poznajemo. „A slabi trpe ono što moraju“ nam je prikazala sve to, kada je u pitanju budućnosti Evrope, ali i planete. Ali ključni element naslova Varufakisove knjige je znak pitanja. Da li ćemo poverovati da stvari moraju da budu baš takve, da poredak mora da bude takav da se sistemi urušavaju, ili ćemo poverovati da je takav poredak protiv humanosti, i da se kosi sa našom inteligencijom da dozvolimo moćnicima da rade šta im se prohte?
 
Autor: Pol Tajson
Izvor: www.opendemocracy.net