Prikaz knjige „A kuda idemo?“: Beskrajno topla proza bliska svima

Ton Telehen (1941) je holandski pisac koji se oprobao u više žanrova, ali je najveći uspeh postigao sa svojim apsurdističkim, toplim i melanholičnim pričama o antropomorfizovanim životinjama. Njegovi mali junaci žive u šumi koja je, čini se, čitav svet, i provode vreme tako što organizuju rođendanske zabave (što postaje problem u slučaju vodenog cveta, koji živi samo jedan dan), piju čaj (veverica i mrav redovno se posećuju ovim povodom), pretvaraju se u potočiće kada je suviše vrućina, ili padaju sa hrastova kada se bez naročitog razloga popnu na njih (poput, recimo, slona). Telehenove priče na prvi pogled deluju kao da su pisane za decu, međutim, njegova proza spada u onu retku kategoriju koja je bliska svima, slično Egziperijevom vanvremenskom „Malom princu“.

Telehen je takođe i majstor suptilnog worldbuildinga (građenja sveta); svet-šumu i njena pravila otkrivamo polako i pomalo, dok pratimo junake u njihovoj tihoj svakodnevici koja pripada nekom svetu daleko nežnijem od našeg – njene su referentne tačke kupinov žbun ili hrast ili potok, a torta od žira, i čaj ili popodnevna šetnja spadaju u najvažnije gradivne jedinice stvarnosti, a vreme (koje se uglavnom čini večno), može se meriti jedino rođendanima i vrtnim zabavama.

U svojim najboljim pričama Telehen piše kao da stvara magiju, i njegovo nenametljivo pripovedanje skoro da evocira zen koane. Telehenove poente se obično samo slute u prazninama teksta, a jednostavni događaji pisani naizgled jednostavnim jezikom ostavljaju prostora za promišljanje stvarnosti koje više liči na istočnjačku poetiku intuitivnog i pomirenog prihvatanja „prostog“ postojanja, nego na zapadnjačku logocentričnu književnu opsesiju da sve (de)konstruiše, objašnjava ili dramatizuje. Telehenov humor u isto je vreme beskrajno topao (do te mere da ponekad podseća na Sarojana), i skoro apsurdistički, a njegovi su junaci-životinje uvek dragi, začuđeni svetom, i zaigrani poput dece.

Autor: Nastasja Pisarev
Izvor: Dnevnik