„Ideje su kao zečevi. Imate nekoliko, naučite šta da radite s njima, i uskoro eto njih deset.“
Ove reči
Džona Stajnbeka, koje možete naći u zaključnom poglavlju knjige
Maura F. Giljena „
2030“, potpuno su prikladne. Knjiga „2030“ puna je hipoteza i predviđanja o, pogodili ste, stanju sveta godine 2030. Najočiglednije bi bilo početi ovu priču sa demografskim promenama. Knjiga opširno opisuje koliko će potpuno drugačije ljudska populacija izgledati 2030. godine.
Najprimetnije promene dogodiće se u Africi, koja će do tada dobiti 450 miliona novih građana. Ovo ne podrazumeva Maltusovu teoriju, kako mnogi brinu već decenijama. Gustina stanovništva Afrike je daleko ispod giganata poput Indije i Kine. Naglo uvećanje populacije u Africi stvoriće velike mogućnosti za iskorišćavanje preko 300 miliona hektara nekorišćene plodne zemlje. Ovo će imati za posledicu rast domaće proizvodnje (prodaja poljoprivredne opreme, prerada hrane itd.) i izvoz hrane. Nagli porast populacije mladih pomoći će da se održi kultura tehnoloških inovacija i adaptacija. „2030“ daje izveštaj o impresivnoj brzini kojom Afrikanci usvajaju savremene koncepte poput mobilnog bankarstva i bezgotovinskog plaćanja, prestižući čak i neke zapadne nacije. Neprestani priliv radno sposobnih muškaraca dovešće do toga da Afrika nikad ne ostane bez radne snage.
Nasuprot tome, zapadne nacije i Istočna Azija su suočene sa istorijskim preokretom kada se radi o odnosu broja mladih i starih. Natalitet u ovim razvijenim zemljama je već decenijama ispod nivoa neophodnog za obnavljanje stanovništva. Dodajte tome i nagli porast broja starih lica usled povećanja životnog standarda i dobićete demografsku tempiranu bombu. Sudeći po podacima iz knjige, do 2030. godine biće 350 miliona više ljudi od preko 60 godina starosti nego milenijalaca. Ovo će dovesti do krize u smislu održavanja radne snage i novca za penzije koji ona generiše. Ksenofobija dodatno pogoršava ovaj problem u mnogim od ovih nacija, jer zatvaranjem granica lišavaju sebe miliona mladih radnika, pogotovo u deficitarnim zanimanjima kao što je briga o starima.
Međutim, nije sve tako crno za starije stanovništvo. Čitavo jedno poglavlje u knjizi posvećeno je „sedoj generaciji“, kako u pogledu njihove budućnosti, tako i u pogledu njihovog uticaja na budućnost. Starija populacija sadašnjice i bliske budućnosti provela je radni vek u posleratnom ekonomskom bumu, u društvu sa mnogo jačim sindikalnim udruživanjem, socijalnom sigurnošću i nižim životnim troškovima. Kao rezultat, starije generacije su mnogo bogatije sada nego što su ikada u istoriji bile. Zahvaljujući tome, oni imaju neverovatan kapacitet da oblikuju potrošačko tržište i berzu pomoću svojih novčanika. Ironija je u tome što su stariju populaciju do sada uglavnom previđale strategije kompanija i timovi za razvoj proizvoda. I na radnom mestu su starije osobe mahom potcenjene; menadžeri često podstiču starije radnike da se penzionišu, kako bi mogli da ih zamene mlađima koji će raditi za manju platu i lošije beneficije. Autor na to upozorava. Kao potrošači, stariji građani imaju posebne potrebe i preferencije, uz prihode koje su akumulirali celog života i spremni su da ih troše. Na radnom mestu najstariji radnici imaju najviše iskustva, strpljenja i ozbiljnosti. Kako se životni vek produžuje, tako sve veći broj starijih radnika želi da radi duže, ne samo zbog novca već i zbog osećaja svrhe i mentalne stimulacije. Korporativno društvo i društvo u celini mogu mnogo da dobiju od svojih najstarijih članova, ali samo ako se napravi ambijent poštovanja i prilagođavanja.
Druga demografska grupa kojom se knjiga bavi jesu žene. Dobre vesti su da žene napreduju krupnim koracima. Možda najviše iznenađuje sledeće predviđanje: do 2030. godine 55% bogatstva biće u vlasništvu žena. Ovo je zaista šokantna promena u posedovanju bogatstva, pogotovo kada se uzme u obzir da su žene uglavnom bile izuzete iz tržišta radne snage do Drugog svetskog rata, dok u Americi nisu mogle da poseduju kreditne kartice do 1974. godine. U knjizi je objašnjeno kako je sve to rezultat superiornijih oblika ponašanja koje usvajaju žene, kao što su recimo visok stepen sekundarnog obrazovanja i nizak stepen zloupotrebe alkohola. Međutim, čak i među ženama raste nejednakost. Kako se u knjizi ističe, od pomenutog napretka će „samo jedan segment žena uživati u prednostima dok će ostale biti odgurnute na marginu, iz čega će se izroditi još više društvenih trvenja umesto da se ona umanje“. Žene koje ne mogu da priušte visoko obrazovanje, ili napuštaju radno mesto na nekoliko godina da bi podizale decu, daleko zaostaju za fakultetski obrazovanim ženama koje su posvećene karijeri. Ovaj jaz u postignućima može se videti i na nivou nacija, između država u kojima žene u proseku imaju mali broj trudnoća i počinju da rađaju kasnije, i država sa velikim natalitetom i visokom stopom trudnoća u adolescenciji.
Knjiga, pored ostalih tema, takođe istražuje trendove u urbanizaciji, tehnologiji, ekonomiji raspodele i automatizaciji. Voleo bih da se knjiga podrobnije bavi ekološkim temama; deo o urbanizaciji se donekle bavi zagađenjem i iscrpljivanjem resursa, ali bi mi bilo drago da je celo poglavlje posvećeno projektima obnove životne sredine, inovacijama u oblasti obnovljive energije i načinima na koje će ove inovacije promeniti ponašanje ljudi. Vredi pomenuti i da je knjiga apolitična, tj. nema spekulacija o budućnosti globalne diplomatije ili o često pominjanom porastu autoritarizma. Giljen ne spekuliše o mogućnosti izbijanja hladnog rata između Kine i Amerike, o nemirima na Bliskom istoku itd. Na neki način ovakav odabir pristupa čini knjigu manje apstraktnom. Teme koje se pominju u „2030“, kao što su roboti i rast proseka starosti, mnogo su vidljivije i važnije prosečnom čitaocu. „2030: Kako će se najjači trendovi današnjice sudariti i preoblikovati budućnost sveta“ je knjiga koja će stimulisati maštu svakoga ko je pročita. Stil pisanja je vrlo pristupačan, a relevantne teme će bez sumnje pokrenuti brojne razgovore među futuristima, ali i laicima.
Autor: Rasel Vajthaus
Izvor: redcarpetcrash.com
Prevod: Borivoje Dožudić