Prikaz knjiga „Veruj“ i „Nikuda“: Svet kao raskošna slikovnica

Nedavno su se u izdanju Izdavačke kuće Laguna pojavile dve slikovnice iz opusa Krisa Sondersa, britanskog književnika i ilustratora, čija dela suptilnošću, poetičnošću i inspirativnom imaginacijom već osvajaju pažnju čitalaca širom sveta.



Na koricama ovih umetničkih ostvarenja, koja predstavljaju dragocenu sinergiju pesničkog teksta i slike, stoji oznaka 4+ i to zaista treba i doslovno shvatiti. Jer iako namenjene mališanima koji se još nisu upustili u samostalnu čitalačku pustolovinu, u dubokim značenjskim slojevima slikovnica „Veruj“ i „Nikuda“ uživaće i mnogo iskusniji čitaoci. I nije isključeno da će se, katkad, nad stranice Sondersovih dela nadneti da bi u sebi, samo naizgled odraslom i razboritom, ohrabrili bespomoćno, duboko pokolebano, uznemireno ili zbunjeno dete. Tome će, svakako, doprineti igriv i veoma darežljiv prepev Sondersovih stihova na srpski jezik za koji je zaslužan Dragan Marković (1978), jedan od najsamosvojnijih glasova savremene srpske poezije.

Sondersova debitantska slikovnica, u naslovu, pomalo neočekivano, ima imperativ glagola i to jednog od onih koji, po rečima francuskog pisca Danjela Penaka, ne trpe zapovedni način. A izbor glavnog junaka – koji treba da nas na takvu akciju podstakne – još je neočekivaniji: umesto nekog preduzimljivog, spretnog, vižljastog ili po čemu drugom uzoritog protagoniste, na prvim stranicama slikovnice „Veruj“ pomalja se, sporo i tiho, kako mu i priliči – jedan lenjivac. I umesto da ga zatičemo u uobičajenoj pozi, da ga opazimo kako u kakvoj gustoj krošnji visi naglavce, primetićemo ga usred festivalske atmosfere. Sve se oko njega, slabovidog, nagluvog, pospanog i zbunjenog, giba, kreće i treperi: nadimaju se cirkuske šatre, okreću se vrteške, lebde šareni baloni, vijore se zastavice… A on, pročitavši vest o godišnjem nadmetanju koje se organizuje, žarko poželi da se i sam uključi u sveopštu radost i uzbuđenje. Ali u kojoj disciplini bi mogao da uzme učešća, pitanje je koje neće zaboraviti posle prazničnog dana, jer to je, zapravo, samo malo drugačije formulisano pitanje od onog sveprožimajućeg – ko sam ja.

Lenjivac se po hitrosti ne može se upoređivati ni sa najsporijim stvorovima, a kamoli sa jednim gipkim jaguarom; on ne stiže ni pogledom da proprati žapčeve akrobacije; loš vid mu ne dozvoljava ni da učestvuje u triku koji izvidi zmija čuvena po mađioničarskoj veštini. Ipak, u trenutku predaha, zasladivši se kolačem, iznenada postaće svestan šta od svih poslova obavlja sa najvećom lakoćom i ushićenjem. I postaće, na radost bližnjih – poslastičar. U svakom zalogaju torte, koju bude poslužio, osetiće se istinsko uživanje sa kojim je pravljena.

Trenutak njegove spoznaje i najvažniji je i najdirljiviji: zbog njega ova slikovnica može biti važna za svako pojedinačno čitalačko iskustvo. Naročito sada, u vremenu u kome se uspeh meri isključivo brojkama, jer se one najlakše mogu uporediti. A poređenje sa drugima potpuno je izlišno kada je unutarnji rast u pitanju – on se ne meri centimetrima niti se može staviti na vagu, a jedni je istinski važan. Zato je i jedino merodavno nadmetanje ono sa samim sobom: nije važno da budemo bolji od drugih, jer uvek će se odnekud pojaviti sposobniji, snažniji i umešniji, već je važno da shvatimo u čemu smo mi, od svega što pokušavamo, najbolji. A to ćemo znati ne po ostvarenim bodovima, postignutom vremenu, dobijenoj trci, blesku odličja oko vrata – već po zadovoljstvu i jednostavnosti sa kojom činimo baš to što činimo.

I zato ono „Veruj“ iz naslova ove slikovnice i nema zapovedni prizvuk. Ono je više šapat bodrenja, skoro nečujno ohrabrenje bez koga bismo zastali ili, čak, odustali od onoga za šta smo rođeni. Zato je važno da uz nas, kao uz lenjivca, bude neko ko će u naše sposobnosti verovati čak i više od nas. Taj neko je uglavnom, setimo se, jedva primetan, ali sveprisutan – baš kao pužić koji mili preko svake stranice, odano prateći glavnog junaka na putu samospoznaje.

I slikovnica naslovljena „Nikuda“, još jedno Sondersovo autorsko delo urađeno u digitalnoj tehnici, sačuvala je ono najvrednije po čemu pamtimo izdanja za decu iz minulih vremena. Na njih podsećaju očaravajući forzeci, podsticajni stihovi i način na koji su predstavljeni likovi – krtica, a potom i druge životinje koje joj se pridružuju na putovanju u nepoznati svet na čijem obzorju se zadivljujuće igra svetlost. Svi oni, poput heroja drevnih mitova i junaka bajki, traže odgovor na pitanje svih pitanja – šta je cilj našeg putovanja – koje se može formulisati na bezbroj načina.

Na primer: Zbog čega putujemo? Gde smo sada? Da li smo već neprimetno prošli ili nam se samo čini kako smo odavno krenuli u pohod? Jer neko polazi na put želeći da se sretne sa nepoznatim; drugi se kreće u želji da zastane na nekom mestu, jer samo tu oseća kako mu spokoj prožima čitavo biće; treći bi, da može, najradije hodao sklopljenih očiju da ne vidi šta ga sve čeka na vijugavoj stazi do teško dostižnog odredišta; četvrti čezne da mu se srce uzlupa pred neočekivanom raskrsnicom... Jer koliko je nas, toliko je različitih puteva do istog – do onoga što je suština.

I zato ne postoje ni univerzalni bedekeri ni mape za opštu upotrebu. Čak ni putokazi pored iste staze nemaju isto značenje za svakog putnika. Svako, zapravo, mora pratiti svoju ličnu navigaciju, onaj glas koji dopire iz naše duboke unutrašnjosti. Jer ako nam je srce na mestu i svet nam se odjednom ukazuje u svoj lepoti, u raskoši svojih značenja i neiscrpnim valerima. Tada vidimo da i u njemu, baš kao u raskošnim prostorima koje stvara Kris Sonders, ima toliko dobrote, pravednosti i topline da povlašćena mesta, ipak, mogu pripasti najnemoćnijima i najmanjima. A to je najvažniji razlog da ga, uprkos svemu, još uvek nazivamo svojim.
 
Autor: Olivera Nedeljković