Prikaz Borhesove zbirke „Sveopšta istorija beščašća“

Horhe Luis Borhes objavio je „Sveopštu istoriju beščašća“ između 1933. i 1934, kada je imao trideset četiri godine. To je učinio nakon razdoblja u kojem je bio „samo pesnik“. Veliki argentinski pisac rođen je 1899, i živeo je sa dvadesetim vekom. Ova knjiga je prva njegova zbirka priča koja je ugledala svetlost dana. Sudeći po samom Borhesu, posredi su priče nadahnute čitanjem Stivensona i Čestertona. Ali ovo su isto tako i pripovesti koje će autor kasnije čitati na najkritičkiji mogući način. Po Robertu Bolanju, posredi je knjiga koja je u istoriji argentinske književnosti promenila sve.

Borhes je kritikovao samog sebe zato što je prožeo ove spise prekomernom baroknošću pa ih opisuje kao mladalačke i prenakićene. Međutim, jedna priča privlači Borhesovu pažnju: Čovek s ružičastog ugla. To je pripovest u kojoj je koristio sredstvo kostumbrističkog jezika: glavni junak govori na žargonu svog sela, menjajući ili skraćujući reči; i tako je Borhes pisao.

Sveopšta istorija beščašća i baroka

Priče iz „Sveopšte istorije beščašća“ izvorno su objavljivane u dnevnom listu Dijario kritiko, odvojeno jedna od druge. Po Borhesovim rečima, pripovesti iz ove knjige pokazuju preterano neiskustvo i baroknost svojstvenu mladim piscima koji žele da uključe mnogo čega u sopstvene tekstove. Možda je ovo uz još pregršt toga Bolanjo imao na umu dok je govorio da je Borhes sve pisce naučio ogromnom broju stvari. Argentinski autor tvrdi da je „barok onaj stil koji svesno iscrpljuje (ili to pokušava) vlastite mogućnosti i koji se graniči sa karikaturom samoga sebe“.

„Sveopšta istorija beščašća“ je zbirka veoma različitih priča o gadosti. Baziraju se na zločinima iz povesti, a pojedine i na stvarnim životnim zbivanjima (sa izuzetkom Čoveka s ružičastog ugla). Borhes kaže da je namerno menjao izvorni smisao pripovesti koje je obradio. Istini za volju, stvorio je sopstveni prostor unutar izvornih događaja iz izvorne priče. Na kraju knjige naveo je bibliografske izvore.

Priče kao dokumenti

Kada sam pročitao ovu knjigu, pomislio sam da Borhesove priče predstavljaju „dokumentovanje“ životnih događaja koji su na neki način ostavili traga: u svojstvu dokumenata ili svedočenja. I mislim da se ovo ponavlja u drugim njegovim, poznatijim knjigama, poput Alefa i Fikcija. U mnogim njegovim pričama pominje se izgubljeni dokument, svedočanstvo ili hronika, uz opis i stil blizak pisanju istorije. Pri čemu se u izvesnoj meri stremi objektivnosti.

O knjizi „Sveopšta istorija beščašća“ često se govori kao o jednoj od preteča „magijskog realizma“ (sigurno je da bi poslovično skromni Borhes rekao da su takve tvrdnje preterane). Pojedine priče, na primer Prorok na kog je trebalo čekati, jesu magijske ali i ispripovedane u tonu stvarnih i verodostojnih događaja.

S druge strane, valja spomenuti da su neke pripovesti nadahnute životnim događajima drugih pisaca, iz drugih vremena. Recimo, Ogledalo mastila nalazi osnovu u knjizi „Jezerske oblasti ili ekvatorijalna Afrika“  engleskog istraživača, kartografa i etnografa R. F. Bartona.

Objedinjujući ove tekstove u publikaciju i dajući im jedinstven naslov, Borhes je stvorio zanimljivo dokumentarno delo. Uvršćujući ove spise pronađene u starim rukopisima, putopisima i mitologijama i zatim ih dopisujući i menjajući u skladu sa sopstvenim afinitetima, Borhes je „Sveopštom istorijom beščašća“ napravio istinski posao pisanja, tumačenja i pravljenja izbora. A reinterpretirao je dotične spise već samim naslovom pod kojim ih je grupisao.

Autor: Hulijan Bueno
Izvor: lectura-abierta.com
Prevod: Igor Marojević