Prikaz biografije benda Pink Flojd „Kad svinje polete“

Nedavno se pojavila biografija benda Pink Flojd koja prati karijeru grupe od osnivanja od strane školskih drugova iz Kembridža, preko globalnog uspeha, pa do ponovnog okupljanja 2005. Pink Flojd je ne samo jedna od najznačajnijih grupa svih vremena već i priča o destruktivnom egu, revoluciji, pa i ulasku britanske više bele klase u rokenrol – muzički pravac koji je osmislila američka crna sirotinja. Svojom pojavom isprovocirali su dva premijera – zgrozili su Margaret Tačer napadom na obrazovni sistem i naterali Tonija Blera da se digne protiv zabrane njihovog nastupa.

Branko Rosić

Kao vrlo mali dečak imao sam neke rituale tokom letnjih raspusta. U hladovini betona socijalističkih solitera naselja "Steva Filipovića" podno Hajd parka bacao sam se na letnju lektiru. Na početku to su bili stripovi, pa roto-romani, a kad me je negde na prelazu iz petog u šesti razred uhvatio rokenrol, provodio sam vreme čitajući dugačke tekstove iz Džuboksa. Pamtim jedan od njih, bila je to velika biografija grupe Pink Flojd koju je ispisao veliki novinar tog lista Branko Vukojević. Toliko me je to obuzelo da sam kupio album Flojda "Animals" sa kultnim omotom uslikanim nad čuvenim dimnjacima stanice Batersi u Londonu. Pamtim i džinovsku balon-svinju sa omota, natovljenu helijumom i puštenu za promo albuma. Ta svinja se odvezala i odletela da bi je registrovale radarske službe u Nemačkoj.
Nešto kasnije, u prvom razredu gimnazije, imao sam odvratnog profesora srpskog koji je zadao temu na pismenom – reportaža. Prepisao sam nagrađivani tekst o koncertu Pink Flojda, sve sa tim svinjama, i očekivao da dobijem peticu, ali... Čista dvojka od tog morona od nastavnika i tada sam prvi put dobio potvrdu da je škola puna nepravde pa ni jedan briljantni "pozajmljen" tekst ne može da promeni stvari. Ubrzo sam dobio podršku od Flojda, izašao je album "The Wall" i pesma "Another Brick in The Wall Part 2" koju je pevao hor dece iz londonskih državnih škola uzvikujući refren "Nama ne treba obrazovanje", na veliko zgražavanje premijerke Margaret Tačer. Nekoliko godina kasnije ovaj tekst će na melodiju "Oj svijetla majska zoro" otpevati ljubljanski Buldožer (ah, ti Slovenci, oduvek su provocirali).
 
Tih pubertetskih godina menjao sam idole, žanrove, dočekao i da sviram na svom prvom koncertu pozajmljujući Fender Precision bas na kojem je bila nalepnica Pink Floyd zbog koje sam se plašio da će me pljuvati pankeri, ali nisu. I setim se Flojda s vremena na vreme kad obilazim relikvije nekadašnjeg detinjstva. Kao na putu iz Londona u Brajton pre dve godine kada je voz prošao pored stanice Batersi sa omota albuma "Animals" iznad koje lebdi svinja natovljena helijumom.
 
U aprilu sam dobio na poklon od kolega knjigu Kad svinje polete sa istom tom stanicom i svinjom na koricama. Preko te fantastične biografije benda koju je napisao Mark Blejk, a izdala Laguna, reprizirao sam letnji raspust kada sam upijao životopis Pink Flojda. Maestralan početak knjige u kojoj članovi benda na svom okupljanju na "lajv ejt" koncertu 2. jula 2005. ne samo što proizvode glasine da će se opet skupiti za tarifu od 250 miliona dolara za turneju, već i podižu politički establišment Britanije na noge jer gužva fanova preti bezbednosti, pa se poziva i premijer Toni Bler, ali kao roker, da proba da amortizuje brigu Tese Džauel, ministarke kulture, medija i sporta, koja na hitnom sastanku iza scene maše otkazivanjem koncerta. Usledio je maestralni koncert dostojan onoga koji sam opisao i dobio dvojku iz srpskog. Svi redovi koji idu posle te epizode govore o vanserijskoj biografiji vanserijskog benda. Knjigu je preveo Dejan Cukić a on će i otvoriti ovaj tekst posvećen bendu koji ni 250 miliona dolara nije nateralo da pokrene mašineriju, jer je Pink Flojd veći od svega pa i trezora punog dolara.
 
Dejan Cukić, rok muzičar i prevodilac biografije o Pink Flojdu
 
Pink Flojd je zaista fenomen svoje vrste i ja sam kao klinac bio fanatični obožavalac benda, i to u periodu kada se transfer vlasti prebacio sa Sida Bareta na Rodžera Votersa. Tokom prevođenja knjige Kad svinje polete bilo je malo stvari koje su mogle da me iznenade, ali je ona izuzetno zanimljiva jer je rađena kao pisani dokumentarni film sa gomilom svedočanstava gde česte suprotstavljene stavove članova benda autor biografije pomiruje gledajući bend iz pačje perspektive i bez pretenzije da presuđuje. Na taj način knjiga uvlači čitaoca da sam pronađe pravu istinu o tome šta se sve dešavalo u Flojdima.
 
Pink Flojd je bend koji ima tri faze: prva kada je vođa Sid Beret, druga kada je lider Rodžer Voters i treća kada je glavni čovek Dejvid Gilmor. Trojica ljudi, školskih drugova iz Kembridža. Ova knjiga govori o Flojdu kao bendu koji se pojavio u zanimljivom trenutku britanske scene. Kada je jedna generacija pre njih uspostavila nova pravila i srušila neke mostove – pre svega međuklasne mostove. Bitlsi su bili grupa iz radničkog provincijskog Liverpula koja je premostila taj jaz koji je postojao u Britaniji, a radilo se o sledećem – kako se sme pričati i pevati u medijima. Posle toga dolaze Rolingstounsi, koji nisu bili iz radničke sredine ali su se uspešno folirali da jesu. Postoji ono čuveno pitanje postavljeno Bitlsima na američkoj turneji: "Zašto govorite kao Englezi, a pevate kao Amerikanci?" Mik Džeger je otišao dalje pevajući kao američki crnac. I posle te generacije koja je naglašeno bila pod uticajem američke muzike pojavljuje se autentični britanski bend – Pink Flojd predvođen Sidom Beretom koji je rodonačelnik nečega što ćemo kasnije prepoznati kroz Dejvida Bouvija, pa sve do Dejmona Albarna, kao muzičku tradiciju jedne sofisticirane obrazovane malo više britanske klase i naglašeno britanske muzike. Pink Flojd je predstavnik te engleske malo više i obrazovanije klase iz Kembridža, iz porodica koje su bile viša srednja i niža viša klasa intelektualaca, akademski obrazovanih roditelja.
 
S druge strane, Flojdi su svedočanstvo koliko je rokenrol osvojio jednu vrstu slobode krajem šezdesetih. Kada je Rodžer Voters doživeo prosvetljenje slušajući Lenonov solo album sa Plastik Ono bendom, shvatio je da može da koristi muziku kao isterivanje sopstvenih demona. Tada je pronađen žanr koji se pokazao i kao komercijalno vrlo isplativ.
 
Neraskidiv deo biografije Flojda jeste i ličnost prvog vođe Sida Bereta čiji su mentalni problemi prouzrokovali napuštanje benda ali i nastanak jednog od najvećih mitova rokenrola. On je živeo povučeno sa majkom u Kembridžu i uvek je neko od Flojda brinuo o njemu. Za mene je Beret simbolička figura nečega što nije redak fenomen u pop kulturi - a to su ljudi koji ne mogu da se nose sa aspektom slave i da odjednom postaju opšte vlasništvo drugih. To nije usamljen slučaj čak ni na našim prostorima.
 
Beret je, naravno, bio i žrtva velike konzumacije droge, ali ima različitih mišljenja o njemu, pa je knjiga zanimljiva i zbog ove epizode. Često se provlači mišljenje da je Beret pod uticajem ekipe progutao pogrešan "trip" i "zalutao" zauvek. Meni je bliža teza koja se pojavljuje, a to je da je njegov mentalni krah i odlazak iz benda posledica njegovog neprestanog duvanja koje je pojačavalo njegov unutrašnji nemir i potrebu da se udalji iz čitavog tog sveta.
 
Mnoge stvari mogu da se nauče iz knjige Kad svinje polete bez obzira na to da li ste obožavatelj benda ili ne. To je jedna lepa studija ljudske prirode i koliko ljudi mogu da funkcionišu u jednom radnom ambijentu prepunom animoziteta. Pink Flojd je najdrastičniji primer ratovanja među nekadašnjim prijateljima.
 
Robert Nemeček, nekadašnji urednik filmskog programa RTS-a, Pinka i basista benda Pop mašina
 
Dok sam živeo u Engleskoj, često sam odlazio u studio Pink Flojda – Britannia Row. Tu sam sretao članove benda a jednom prilikom sam pričao i sa gitaristom Flojda – Dejvidom Gilmorom.
Knjiga Kad svinje polete napisana je pošteno. U njoj se prvi put prikazuje da je njihovo glavno prokletstvo bio Rodžer Voters. Bio je strahovito ljubomoran na Sida Bereta i praktično ga je izbacio iz benda. Kasnije je postao ljubomoran na Dejvida Gilmora. On je pravio razne opstrukcije na turnejama, a sve je poticalo iz želje da on bude centralna figura. Pre nekoliko godina čitao sam intervju sa bubnjarem Flojda Nikom Mejsonom koji je tada izjavio: "Najgore što bi moglo da mi se desi u budućnosti jeste da ponovo sviram sa Rodžerom Votersom. To ne bih mogao da preživim."
 
Gledao sam ih početkom avgusta 1980. na koncertu na Earls Courtu u Londonu. I tu sam se uverio u ono što jesu doneli Flojdi. Oni su vezali spektakl za svoju muziku i uveli su mnoge stvari koje će kasnije postati normalne u muzici. Počeli su da rade sa ogromnom količinom opreme i svirali su prefinjenu muziku sa vrlo glasnim zvukom. Prvi su počeli da rade sa zvučnicima iza benda, da stvaraju kvadro zvučnu sliku. Tako je zvuk na njihovim koncertima išao napred, nazad, levo, desno. To niko nije radio pre njih. Postali su reper u muzici i mnogi su pokušavali da ih imitiraju, ali bezuspešno. U jednom trenutku su zatvorili krug i nisu pokušali da siluju stvari.
 
Mogli su da naplate koliko hoće za povratničku turneju, ali su odbili veliki novac jer nisu hteli da okrnje instituciju Pink Flojd.
 

 
Marica Stijepović, psiholog i fan Pink Flojda
 
Bila sam depresivna tinejdžerka i depresivna mlada odrasla osoba. Neki psiholozi apeluju da se reči ''depresivan'' i ''opsesivan'' i rečenice kao što su ''imam fobiju'' ne upotrebljavaju olako jer navodno mogu da banalizuju iskustvo osoba sa stvarnim problemima u mentalnom zdravlju; meni te kolege deluju pomalo naivno, kao i oni koji misle da je reč ''gluv'' uvredljiva za osobu oštećenog sluha (ta sam) ili da razlika između korišćenja termina ''psiholog'' i ''psihološkinja'' znači stvarnu, i opipljivu, razliku u emancipaciji žena. Opreza radi, ipak moram da naglasim da nisam bila depresivna u kolokvijalnom smislu, već zaista egzistencijalno očajna na način koji nikad nije bio jasan mojoj okolini. Prvi put sam toga postala svesna, slučajno ili ne, u proleće devedeset devete, mada je bilo nekih naznaka i ranije: našla sam, recimo, svoj tinejdžerski dnevnik čiji je prvi ''unos'': Dragi dnevniče, nisam bezbrižna, daleko od toga... međutim, u martu devedeset devete počelo je bombardovanje; ležala sam i slušala "Goodbye blue sky" sa albuma "The Wall" Pink Flojda. Na početku pesme čuje se dečji glas: "Gledaj, mama, avion prolazi nebom." Avioni su u tom trenutku preletali Podgoricu i išli ka Beogradu, odakle me je sutradan pozvala sestra i ispričala mi da je stajala u dvorištu u Žarkovu nakon oglašavanja sirena i gledala kako avioni idu u Makiš. Makiš je iz nekog razloga koji sam u međuvremenu zaboravila bio interesantan za bombardere; dok sam bila dete, Makiš je bio ime za njivu na kojoj je baba sadila kukuruz, koji je posle njen brat Pera vozio traktorom na pijacu da prodaje, a jedan deo su jele svinje u našem žarkovačkom dvorištu, istom tom iz koga su se devedeset devete tako lepo videli avioni. Sestra mi je ispričala da je mali komšija razdragano povikao:
 
– Vidi, mama, avion!
Pomislila sam da je to stvarno previše.
Pink Flojd je godinama bio saundtrek mog života, sve dok na fakultetu nisam pomislila da bi možda bilo dobro da promenim saundtrek pa će se možda promeniti i život, naročito njegova depresivna komponenta. Moja cimerka i najbolja drugarica uvek je bila, i danas je, racionalna i trezvena Nišlijka; njen tadašnji dečko a sadašnji muž bio je veseo i duhovit, preduzimljiv, spreman da ne dozvoli očajanju da ga sputa. Ne znam kako smo došli do toga da je i on kao tinejdžer slušao Pink Flojd.
– Oni su mene – rekla sam dramatično – formirali kao ličnost.
– Da, i mene – rekao je on.
– Ali – umešala se cimerka – vas dvoje ste dve dijametralno različite ličnosti.
Dve dijametralno različite ličnosti su pogledale u nju i izjavile uglas:
Nemaš pojma kakav je to bend.
 
Kasnije, kada sam već ušla u one zrelije godine u kojima se o muzici ipak razgovara malo blazirano, bez tinejdžerske prenaglašenosti i bez naivnog samootkrivanja, pitala bih ljude koju ''fazu'' Flojda najviše vole, jer za mene su bez ikakve dileme postojale tri faze koje su se mogle odvojiti sa hirurškom preciznošću: ona u kojoj je carevao Beret, ona kojom je vladao Voters i ona u kojoj je Gilmor konačno mogao da pokaže šta misli o muzici i da ponešto i stvori. Za mene između muzike Flojda i Rodžera Votersa postoji znak jednakosti, a moj omiljeni album – "The Final Cut" – više liči na Votersove solo projekte nego na bilo šta što su Flojdi zajedno snimili. Nikada zaista nikome nisam postavila pitanje šta je to što im je značilo u muzici Pink Flojda, šta je to što ih je formiralo. Možda su oni (da ne kažem on: Voters) za mene bili previše intimna stvar o kojoj bi se tek tako pričalo uz kafu. Možda je to pitanje zaista suviše intimno: koji tekst pesme ste ispisali na zidu svoje tinejdžerske sobe? Možda bi odgovor, ako je iskreno dat, mogao da predstavlja potpuniju dijagnozu jedne ličnosti nego rezultati bilo kog psihološkog instrumentarijuma.
 
Moj je "Your possible pasts", ako ste se pitali. Ko želi da sluša pesme o traumi, ludilu i smrti sa sedamnaest godina? Jeste li vi želeli? U toj pesmi, čije sam stihove ispisala grafitnom olovkom na belom zidu tinejdžerske sobe, kaže se da su sve naše moguće prošlosti upozorenje da vodimo računa o svojim mogućim budućnostima, a warning to anyone still in command, odnosno onima koji još uvek imaju kontrolu nad svojim izborima. Sa sedamnaest godina jasno sam videla sve cigle koje se slažu u zid o kome priča Voters, i zid koji može da nastane ako nastavimo da slažemo cigle misleći da nemamo izbora, i kakav će biti moj zid kada budem imala trideset šest godina koje imam sad, ako ne budem pazila.
 
Jedno australijsko istraživanje pokazalo je da slušanje ''ekstremne'' muzike može da pomogne tinejdžerima da na zdrav način procesuiraju svoje emocije. ''Ekstremna'' muzika je ona ''koja ima haotične, glasne, moćne i emotivne vokale i sadrži teme gneva, depresije, socijalne izolacije, usamljenosti''. Pomislila sam da bi rezultati mogli biti još značajniji da su se istraživači dosetili da tinejdžerima puštaju Flojde, koji i ljutnju, i depresiju, i izolaciju, i usamljenost imaju u mnogo većoj meri negoli hevi metal i emo. No, posredno eto dokaza svima nama koji smo plakali na podu svoje sobe uz "Breathe" (šta, vi niste?) da nas je to učinilo ljudima. Ako ništa, odrasli smo ponavljajući sebi don't be afraid to care, što je aksiom i poruka koju i danas, na različite načine, a naročito iz uloge psihoterapeuta, upućujem ljudima. Kad smo kod aksioma, u knjizi Pažljivo sa tim aksiomom o Flojdima i psihologiji pročitala sam da je ''u to vreme svet izgledao kao bezbedno mesto a muzika Pink Flojda kao opasna i ugrožavajuća". Kako odrastate, stvari se menjaju – muzika koju ste voleli kao dete postaje utočište od sveta koji izgleda sve čudnije.

Autor: Branko Rosić
Izvor: nedeljnik.rs