Prikaz antologije „Vatra i ništa“: Besmrtnosti skloni

Misao koja glasi „Ako smo pali bili smo padu skloni“ citira se često, uz napomenu da je potekla iz pera velikog pesnika Branka Miljkovića, ali se uglavnom zanemaruje naziv pesme kojoj dotični stih pripada.

Doduše, kad bi bio naveden i naslov, to bi možda izazvalo zabunu o autorstvu, jer lako bi se moglo pomisliti da je stih potekao od pesnika kome je Miljković posvetio svoju pesmu jednostavnog naslova – „Dis“.

Kad bi se zanemarilo koji je pesnik živeo ranije i čije su pesme prvo napisane, ne bi bilo pogrešno reći da stihovi Vladislava Petkovića Disa, ali i Momčila Nastasijevića, pa i Rastka Petrovića, umnogome podsećaju na stihove Branka Miljkovića.

U stvari, Miljkovićevi stihovi se svesno nastavljaju na stihove velikih srpskih pesnika prve polovine dvadesetog veka, a pošto je između njih i Miljkovića došlo do vidnog prekida u kontinuitetu, ovaj pesnik je s pravom sebe video ne kao njihovog duhovnog sina, nego kao njihovog pesničkog unuka.

Uvek na granici između stvarnosti i snova, poput Disa, obuzet tajnama rođenja, poput Petrovića, u potrazi za savršenim poetskim izrazom i oslanjanjem na folklornu epsku tradiciju, poput Nastasijevića, Miljković je inspiraciju za svoja dela pronašao u vatri, kao osnovnom elementu, pa se stoga naslov zbirke „Vatra i ništa“ neretko uzima i kao sveobuhvatni simbol Miljkovićevog pesničkog opusa.

Koliko je takav naslov sâm za sebe prožet dubinskim značenjem, dokaz je i to što bi se o izrazu ništa, koji je istaknut kao suprotnost neuništivoj snazi vatre, moglo pričati toliko da nadmaši obim same zbirke – a još više bi se moglo govoriti o Miljkovićevom tumačenju vatre kao pojma, kao metafore i kao izvora poetskog nadahnuća.

U originalnom izdanju (1960) zbirku su činile pesma „Svest o pesmi“, poema „Ariljski anđeo“ i ciklusi „Utva zlatokrila“, „Pohvale“, „Patetika vatre“ i „Lauda“, a u antologiju nazvanu „Vatra i ništa“ (2021) unesena su najznačajnija dela iz celokupnog Miljkovićevog pesničkog stvaralaštva, i stihovi koje je pesnik objavio za života, i stihovi koji su ostali u rukopisu; sem toga, u vidu zaključka dat je svojevrsni autopoetski esej naslovljen kao „Hermetička pesma“, gde je Miljković predočio pesnikov put od ideje do uobličenog stiha.

Od ciklusa „Za one koje volimo“, koji započinje pesmom „Uzalud je budim“, sve do „Pesme za moj 27. rođendan“, prati se razvoj Miljkovića kao pesnika, ali se prolazi i kroz različite tematike njegovih stihova, kroz srpsku epiku i grčku mitologiju, kroz pesničke doživljaje naučnih saznanja, kroz pohvale i elegije, kroz posvete živim savremenicima i ode mrtvim uzorima.

Ipak, kad je motiv smrti u pitanju, zahvaljujući hermetičkoj poeziji prožetoj orfičkim uticajem, dovedena je do potpune relativnosti, pa se u Miljkovićevoj poeziji briše svaka granica između života i smrti, koji se više ne posmatraju odvojeno, nego kao elementi koji jedan bez drugog ne mogu, a ipak se jedan drugome otimaju – jer koliko god da je život smrtonosan, on opet odoleva smrti.

Pevati i umirati, za Miljkovića su sinonimi, baš kao i vatra koja je toliko opasna da guta sve čega se dočepa, ali je i plodonosna kad se iz nje rodi žar-ptica koja će tragati za rečju, ali ne za prejakom koja ubija pesnika, nego za onom koja će ostati nereč, čak i kad nađe put do stiha.

Nije slučajno Miljković naglasio da je sedam pesama posvetio mrtvim pesnicima, jer time je zapravo pokazao koliko su oni živi zahvaljujući svojim večnim stihovima, ali i da su morali biti skloni besmrtnosti čim su izbegli pad u zaborav.

A da li je i Branko Miljković bio sklon besmrtnosti, odgovor na takvo pitanje najbolje daje njegova poezija – ili tačnije: pažljivo čitanje njegove poezije.

Autor: Dušan Milijić