Prikaz: „Ana Edeš“ i „Ševa“

Kao nenametljiva čežnja ovdašnjih bibliofila poslednjih godina se svako malo javljala knjižica izdata u prvoj polovini devedesetih koja je sadržala kraći roman/novelu „Ševa“ velikog mađarskog literate Dežea Kostolanjija. Mnogi su tokom tog mraka u liku i sudbini Kostolanjijeve junakinje Ševe, poružne i rigidne devojke koju ni roditelji kanda preterano istinski ne vole, prepoznavali Srbiju u tadašnjem geopolitičkom kontekstu. Petnestak godina kasnije Srbija je ponovo zapala u manji nesporazum sa društvom u koje bi da stupi, a beogradska Laguna nam je nenadano priredala izvanredno iznenađenje – dva romana mestra Kostolanjija među koricama jedne knjige.

Ovo izdanje nam predstavlja dva romana („Ana Edeš“ i pominjana „Ševa“) koje je Kostolanji stvorio tokom svojih, stvaralački gledano, najpolodonosnijih godina – treće decenije dvadesetog veka. Ovo je važan podatak jer su ta i naredna dekada predstavljale krhki privid spokojnije Evrope, dane kada je iluzijom zlatnog doba žiteljima svih kutaka Evrope pružasn predah između dva golema ratna okršaja. Kostolanji je pisac čije se delo sasvim opravdano smatra delom najboljeg iz evropske književne baštine veka za nama, ali je takođe i, čini se, prevashodno i pisac svog vremena i prostora. Stoga bi se kao tačna pokazala tvrdnja da je, osim svom nesumnjivom i istinskim retkim darom za lepu pisanu reč, Deže Kostolanji uspeo da se i sada, eto, bezmalo vek kasnije, nameće kao relevantna figura u šire shvaćenoj literaturi, i zajhvaljujući svojoj potpunoj ukorenjenosti u vreme i prostor kojim se nadahnjivao i kojim se prvenstveno bavio.

„Ana Edeš“ i „Ševa“ (u izdanju beogradske Lagune i prevodu Marije Toth Ignjatović) stoga predstavljaju evropsko blago koje je odolelo testu vremenu i smenama književnih ukusa, blago koje na prvom mestu dosta toga govoti o stanju stvari i pitanjima srca i ljudskog na mađarskom tlu u narečenom periodu. Kostolanji je briljantni poznavalac svoje sredine, ali i promućurni proučavalac domena duše, ljudskog i ljudskog, što čini da lokalno obojeni romani (radnja „Ana Edeš“ se zbiva u Budimpešti, dok se opisano u „Ševi“ tiče blago zakamuflirane Subotice u kojoj je Kostolanji uostalom i rođen) izdignu na nivo univerzalnog i do dana današnjeg ne samo razumljivog, već i važnog. Bez imalo preterivanja se, u svetlu svega ranije pomenutog, veliki deo uspeha i kvaliteta Kostolanjijeve proze, i na uzorku ova dva romana i u širem smislu, polazište ima u autorovoj opredeljjenost za humanizam koji, srećom, ovde ne zastaje na koti pamfletskog i puko didaktičkog apela za boljim i pravičnijim svetom, već dobija i superiorno i zamamno književno ruho.

„Ana Edeš“ je priča o bračnom dvojcu Vizi koji more različite brige – suprug je zabrinut nad sudbinom svoje kraijere višeg državnog službenika u trenutku krupnih društvenih prevrata, dok supruga dobar deo svojih neuroza projektuje kroz potragu za napokon valjanom služavkom za svoje domaćinstvo. Ova slika društvenog darvinizma potpuna je tek sa pojavom naslovne junakinje, smerne i vredne devojke seoskog porekla koja preuzima ulogu služinčeta u ovom domu.

Kako je mnogo puta istaknuto, čini se da Kostolanji ovde počinje roman iznova i iznova kako priča odmiče; i zbilja, to stalno poigravanje onim što akcentuje u ovoj povesti Kostolanji anticipira nadolazeću modernu, ali i pokazuje da pripada soju pisaca koji su brižljivo konstruisali svoje delo pre samog pisanja, a što se čini gotovo neverovatnim zahvatom u svetlu današnje najezde čudno samopuzdanih samoformiranih pisaca ne toliko sklonih pripremama i sličnim finesama. Takva osnova Kostolanju omogućava da bez vidnog upinjanja obezbedi svojim junacima da evoluiraju u sijaset pravaca, te likovi dobijaju na začudnosti i punoći koje ovu višekraku i mnogoznačnu priču čini nesvakidašnjom i krajnje uverljivom. Tako se „Ana Edeš“ pokazuje u više pojavnih oblika – kao esencijalno dobro koje svojim gospodarima služi kao vizir koji im pruža priliku (a koju oni, pak, odbijaju da koriste) da sagledaju vlastite nedostatke i zablude, da bi potom bila podatna i iskrena ljubavnica bratanca gospođe Vizi, te buntovna mlada dama u kojoj se rađa oluja pred nadolazećim nepravdama.

Ipak, reklo bi se, da se i sam Kostolanji poigrava sa svojom ključnom heroinom, nikada joj do kraja ne dajući priliku da dela u svoju korist i pokaže punu odgovornost za svoja delanja; u tu ruku, Kostolanjijeva Ana Edeš je ponajbliža nezaboravnom liku Jakoba Fon Gutema iz istomimenog romana Roberta Valzera, junaka koji spremno sebe definiše kao “finu, lepu, okruglu nulu”. Ipak, ovo nije roman koji se tiče bivstvovanja jednog bića, ovo je suptilna društvena hronika poretka koji će se neumitno urušiti da bi kasnije, neznano kad, ponovo iznikao iz vlastitog pepela. Kostolanji tako ovo svoje delo boji mračnim, diskretno mizantropičnim tonovima koji u sadejstvu sa njegovim istinskim i ideološki neupitnim humanizmom stvara zadivljujuću preciznu sliku neveselog usuda ljudskog roda. Ono što je najvažnije i što se iznova mora ponavljati, Kostolanji do ovog cilja stiže oslanjajući se isključivo na čista književna sredstva.

„Ševa“, kraća po obimu, donosi nešto vedriji ton koji u sebi, pak, krije, čak i mračnije i po pitanje ljudske prirode, poraznije implikacije. Ševa je ružnjikava i nedruželjubiva devojka, već u svojim tridesetim koju roditelji šalju u posetu rođacima. Tokom tog perioda razdvojenosti, nakon suza i početne grandiozne tuge, roditelji otkrivaju čari života bez kćerke koja je, kako će i sami nerado spoznati, bila remetilački faktor njihovoj (malograđanskoj) sreći i životu puni(ji)m plućima, oličienom u poseti pozorištu i prestižnim kafanama, bančenju, nerezonskim kupovinama i sličnim hirovima.

Tako zlosrećna Ševa biva grana na putu mogućoj roditeljskoj sreći, a da toga ne bude ni svesna. Roditelji se lome između slasti života kakav im je svo vreme bio pred nosom i osećanjem nužne roditeljske ljubavi prema detetu, čak i kada ta ljubav biva ometena plodovima genetske lutrije u kojoj su sami učestvovali. Kostolanji ovde podiže ulog, te hrabro nagoni svoje junake da preispituju svoja osećanja, razvrstavajući iskrena od onih naučenih. Kostolanji ovde kao da baštini nauk velikog Vilijama Blejka koji je u svojoj pesmi Idiot Boy odvažno ustvrdio da je potpuna tek ljubav onih roditelja kojima je dato da u sebi iznalaze sposobnost za ljubav prema detetu kada nema vidljive i lagodne nadoknade.

Osim pitanjima inhibiranih osećanja, Deže Kostolanji se u Ševi, majstorski balansirajući na samoj liniji razdvajanja otvorene persiflaže i suptilne satire, ojačane sveprožinajućom ironijom, dotiče i tema građanske uprizorenosti i društveno uslovljenog u okruženju malograđanske zaproloženosti u opštem i iznuđenom. Iako se kao prvi utisak nameće da je reč o nešto lahorastijoj varijanti onoga iz „Ane Edeš“ (koja je, ipak, nastala nekoliko godina kasnije), Kostolanjijeva opažanja izneta u „Ševi“ na duže staze ostavljaju neveseliji i mučniji utisak. .

Ova dva romana su za početnike prava mera za upoznavanje sa nepatvorenim književnim genijem Dežeom Kostolanjijem koga i naprednija čitalačka publika preostalog dela Evrope podrobnije upoznaje tek poslednjih desetak godina. Srećom, neke ljubavi traju, a neki darovi nikada ne budu zakasneli.

Autor: Zoran Janković
Izvor: www.popboks.com