Priča o poznatoj vračari, nadrilekarki i trovačici

Uskoro bi trebalo da počne snimanje filma o poznatoj banatskoj trovačici sa kraja 19. i početka 20. veka, baba Anujki o kojoj ste vi napisali i nedavno objavili knjigu. Scenario je pisao Ivan Rakidžić, uz vašu pomoć.



Kako je tekla ova saradnja?

Život baba Anujke ili Ane Dee rođene Draksin, zapravo je prava filmska priča koja sadrži, za sedmu umetnost važne elemente, i nije nikakvo čudo što su u tom smislu lik i delo ove starice mnoge zainteresovali. Međutim, jedini konkretan u tom pogledu jeste gospodin Ivan Rakidžić. Naša saradnja je tekla izuzetno dobro, što se nekako i moglo očekivati s obzirom na to da smo odrasli pod istim plavim baldahinom. U toku pisanja scenarija bili smo sve vreme u kontaktu, ređe direktno, zbog restriktivne situacije koja nas je snašla, a više telefonskim putem. Gospodin Rakidžić bi mi se javljao kada bi nastale neke nedoumice i iste bi smo brzo i uspešno rešavali o čemu govori završeni scenario koji je, po mišljenju kompetentnih koji su imali prilike da se upoznaju s istim,  dobra osnova za snimanje odličnog filma.

Od kada sarađujete sa Ivanom i na čemu ste do sada sve radili?

Naša saradnja je zapravo počela još pre nekoliko godina. Gospodin Rakidžić je krenuo u realizaciju  jedne veoma interesantne i sa istorijskog i umetničkog aspekta veoma značajne televizijske serije o razbojnicima Banata. Pošto sam ja godinama istraživao kriminalitet u Banatu, dva moja rukopisa  poslužila su mu za snimanje dve epizode o dva zanimljiva lika banatskih razbojnika. Kasnije, epizoda o jednom od njih, koji je zasigurno bio najkrvoločniji razbojnik ikada na ovim prostorima,  pretočena je u celovečernji igrani film. Film je trenutno u fazi postprodukcije i iskreno se nadamo da će biti dovoljno sluha da se ovaj značajni projekat finansijski podrži kako bi se gledaoci mogli upoznati sa delom istorije Banata.

Koliko je teško verodostojno predstaviti život nekoga iz prošlosti i sa kojim podacima ste imali najviše muke, šta ste koristili od građe?

Iako se duži niz godina bavim odgonetanjem prošlosti, svaki događaj iz minulih vremena je priča za sebe. Naravno, nije ni malo lako predstavljati nečiji život, a pogotovo ne tako kompleksan, kao što je bio baba Anujkin. Glavnina materijala u knjizi se bazira na sudskim spisima i drugom arhivskom materijalu, pri čemu u prvom redu mislim na knjige krštenih, venčanih i umrlih Rumunske pravoslavne crkve. Da bi se povezali glavni akteri u životu baba Anujke, morao sam pregledati pomenute knjige iz perioda od 1805. do 1940. godine. Ono što je predstavljalo istinski problem jeste nedostatak knjiga katoličke crkve iz tog vremena, s obzirom na to da je suprug baba Anujke bio Nemac, i da su se neki porodični događaji odvijali i zabeleženi u okrilju ove crkve. Da bi se život baba Anujke što vernije prikazao, vršio sam i terenska istraživanja koja su rezultovala pronalaženjem fotografija članova njene porodice i žrtava na spomenicima seoskih grobalja.

Koliko će na filmu biti prostora za improvizaciju, i šta će se razlikovati u odnosu na knjigu?

Knjiga je, kako mi se čini,  gospodinu Ivanu Rakidžiću poslužila kao dobra osnova za priču i uvođenje i kreiranje nekih likova i njihovog karaktera. Ostalo, s obzirom na to da je film fikcija, proizvod je njegove imaginacije, mašte i umetničkih sloboda. Uveren sam da je gospodin Rakidžić uspeo da napiše uspešan scenario koji je odlična sinteza realnosti i umetničkog doživljaja vremena i aktivnosti baba Anujke poznate vračare, nadrilekarke i trovačice.

Šta je vas lično najviše zaintrigiralo u vezi sa njenim životom?

Jedna od mojih prethodnih knjiga „Tajna poslednjeg gutljaja“ bavila se trovanjima. Opet jedna druga, generalno se bavila vračarama. Pošto je baba Anujka bila i vračara i trovačica, nekako je bilo prirodno da napišem knjigu o njoj kao majstorici oba zanata – vračanja i trovanja. Ona je bila dugovečna i izuzetno sposobna žena koja se bavila vračanjem, lečenjem i „rešavanjem problema“ u porodicama. Baba Anujka je bila dobro poznata u granicama Jugoslavije i šire, ali su podaci o njoj bili prilično oskudni i  izmaštani. Počev od porekla, rođenja, udaje, broja dece pa sve do smrti. Naravno, sve to sam utvrdio tek po završetku višegodišnjih proučavanja sačuvane arhivske građe. To je bio „rudarski posao“ u arhivima ali i na terenu. Iako su prve informacije govorile da je prilikom svojih aktivnosti koristila seme tatule, što je za mene, jer sam se kao dečak sretao sa istim, bilo veoma interesantno, istraživanja su pokazala da je ona koristila daleko jednostavniji, prozaičniji i često upotrebljavan otrov u zločinačkim trovanjima – mišomor koji je bio glavni sastojak njene čuvene „bajane vodice“. Pošao sam dakle, od skromnih podataka o njenom životu, a završio, između ostalog sa više nego realnom pretpostavkom da je ime dobila po svojoj čukunbabi.

I u nekim drugim knjigama ste se bavili sličnom tematikom. Po čemu je Anujka bila specifična?

Jedna od knjiga pod naslovom „Hajdučka vremena u Srbiji“ bavi se životima surovih hajduka i poneke hajdučice. Neki drugi rukopisi, takođe se odnose pretežno na razbojnike, konjokradice i nemilosrdne ubice. U mnoštvu tih likova baba Anujka je jedina žena kojoj sam posvetio knjigu. Ona je bila naizgled nevina starica, koja je dobro znala da unovči ljudsku nevolju i nesreću. Godinama je uspela da na razne načine izbegava ruku pravde. U anonimnoj prijavi (deo iste dat je u originalu) koja je izmakla čvrste temelje na kojima je ona godinama stajala naveden je jedan od razloga njenog dugogodišnjeg nekažnjenog delovanja „A to može da po svedoči ranko Petrov iz Ilanče i njegova mlada a on je njin zet i onise njemu iz dali kako su Dedu otrovali i on je dozno za taj zločin i on je odma prejavijo našoj žandarmeriji i oni nine uzmu naum za taj zločin govoru oni da vodu iz tragu izašto što su dobili Dosta Para i Jaganjaca i ovaca prasica i svinja zato neće davodu istragu. Molim vas dašto pre pošaljete vaše žandare da oni istražu sve ove zločince jel ovi nećedu da iz tražu nikad i to u roku 8 dana inače će da tužimo dalje.“ Baba Anujka je imala svoju agentkinju Ljubinu, a njene „poslovne knjige“ vodio je njen sin Stefan. Ona je razvila veoma unosan biznis, koji joj je donoseći dosta para, omogućio dodatnu moć.

Kakve su reakcije čitalaca, da li imate neke povratne reakcije?

Reakcije čitalaca su krajnje pozitivne. Možda je to što pišu u komentarima  da je knjiga interesantna i da se čita u jednom dahu, najbolja ocena iste. Čini mi se da podatak da je posle dve nedelje knjiga sklonjena iz izloga mnogih knjižara, rečito govori o zainteresovanosti čitalačke publike. Meni su se lično mnogi javljali ističući da je knjiga neobična i po mnogo čemu jedinstvena. Pri tome ne mislim samo na javljanje poznanika i bivših studenata čija reč i ocena mogu biti odenute plaštom subjektivnosti, već i na meni potpuno nepoznate čitaoce.

Koliko je bitno baviti se i istorijom i kroz ovakve priče?

Već duže vremena, mogao bih reći više decenija, obilazeći brojne istorijske arhive, nastojim da sačuvam prošlost za budućnost. Moja tema interesovanja je kriminal do Drugog svetskog rata i uglavnom sam fokusiran na događaje koji su vezani za Banat. Mislim da o njemu, koji je utkan u živote ljudi u minulih vremena,  nema dovoljno podataka, a da je kriminal uvek interesovao, kao uostalom i danas, veliki broj ljudi. Isto kao i nekada, novine se prodaju, između ostalog, i zahvaljujući bombastičnim naslovnim stranicama ili naslovima vezanim za teška krivična dela. Obrađujući ovu temu, zapravo nastojim da  sačuvam deo ružne strane istorije, ali ipak istorije. Iako je u fokusu kriminal, kroz svoje knjige provlačim i socijalne odnose, običaje i generalno uzevši način življenja u prošlim vremenima.

Izvor: Pančevac