Pred velikim brojem poštovalaca
Vuk Drašković je sa gostima predstavio svoju novu memoarsku knjigu „
Ožiljci života“ na Kolarcu.
O knjizi su, pored autora, govorili književni kritičar Gojko Tešić, književnik
Svetislav Basara i novinar Zoran Panović. Odlomke iz knjige čitao je glumac Milan Caci Mihailović.
Gojko Tešić je knjigu „Ožiljci života“ video kao „bogato komponovan tekst koji nas uvlači u svojevrsnu stvaralačku deltu“ i dodao da „ide u red najhrabrijih i u nekim segmentima i najopasnijih knjiga koje pozivaju na dijalog, i to na dijalog koji će prerasti u kavgu jer je dijalog nemoguć i nesvojstven našem vremenu i dobu.“
Gojko Tešić je istakao da je Vuk „u svakom govoru, usmenom ili pisanom, pre svega pisac, što je vidljivo i u ovoj autobiografiji, koja je u nekim segmentima i memoarska knjiga. U njoj nalazimo zapise koji podsećaju na dnevničke, a posebno skrećem pažnju na kratki esej o smrti. Ima u ’Ožiljcima života’ mnogo toga i anegdotskog, naročito u prvom delu povratka u dane ranog detinjstva, školovanja, studentskih i raznih novinarskih avantura.“
Basara je znatno ranije bio upućen da se knjiga sprema: „Nisam očekivao da će biti ovako majstorski napisana i umetnički istinita. Da bi se to postiglo, čovek ne sme biti lažov, što Vuk svakako nije, i to je jedan od glavnih razloga što je u politici prošao kao ’bos po trnju’ i jedva izvukao živu glavu. Sreća je što je propao u politici jer se izdigao iz ove beogradske ’kaljuge’ i sačuvao čist obraz. Ova knjiga treba da pomogne u redefinisanju Vuka Draškovića i u istoriji književnosti i u političkom segmentu.“
Panović je na početku svog izlaganja istakao da iz knjiga Vuka Draškovića može da se nauči kako se piše srpski jezik: „Vuk je na književnički pošten način napisao memoare. Neko drugi sa ovakvom biografijom napisao bi 1.200 stranica. Da ne znamo da se sve to desilo, ovu knjigu bismo čitali kao uzbudljiv triler koji nije lako smisliti.“
Većinu događaja iz novije istorije koji se pominju u ovoj knjizi Zoran Panović je pratio kao novinar: „Pouzdano mogu da kažem, gledajući i druge izvore, da Vuk Drašković ne laže u ovoj knjizi, a prisutna je i jedna vrsta pokajanja, odnosno samokritike, što je pokazatelj intelektualne hrabrosti.“
Naš ugledni novinar je izdvojio i svoj omiljeni deo iz knjige – Vukovo obraćanje 23. aprila 1994. godine u Centru „Sava“ na skupu takozvanih srpskih intelektualaca.
„Knjigu sam napisao za stotine hiljada ljudi koji su išli za mnom“, počeo je svoje izlaganje Vuk Drašković i dodao da nije lako pričati posle napisanog. „Bio sam u klubu srpske elite, sa akademicima, piscima, vladikama, žurnalistima, koji su sedlali ata za novog Karađorđa, novog cara Dušana, a zvao se Slobodan Milošević. Bio sam uvažen i hvaljen od svih njih dok sam timario konja za vožda Velike Srbije, i odbačen i prezren istoga trena kada sam ’preverio’ i krenuo da obaram suludog jahača. Tada sam se otisnuo u krvavu političku arenu, osnovao SPO i sudario se sa Zlom, a Zlo sa mnom.“
Drašković je podsetio prisutne i na epizodu iz njegove knjige „
Via Romana“: „Jednom mudrom starcu biva postavljeno pitanje šta je najbrže. ’Zlo je najbrže’, odgovara on, a na pitanje šta je najteže, odgovor je bio da je najteže pamtiti zlo. I istina je, teže je pamtiti nego postradati. ’Ožiljci života’ svedoče šta je istina“.
Posle promocije Vuk Drašković je više od sat vremena potpisivao knjige čitaocima.
Foto: Borivoje Milosavljević