VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupciVideoKolumneNagradeKalendar

Pred izlazak novog romana Igora Marojevića „Tuđine“

Uskoro će se pojaviti nov roman Igora Marojevića u izdanju  Lagune ‒ „Tuđine“. Ovim romanom se okončava njegovo Beogradsko petoknjižje. Iako se novi roman sasvim odvaja od ostale četiri knjige i savršeno funkcioniše zasebno, on istovremeno pruža nov pogled na „Beograđanke“, „Prave Beograđanke“, „Dvadeset četiri zida“ i „Parter“.
  
Prenosimo odlomak iz knjige:
 
Ni profitabilna firma koju je moj stric Ratomir posedovao u Beogradu, ni relativno brojna porodica koja je vrlo retko dolazila u Bokokotorski zaliv, nisu mogli da od rodne grude odvoje tog surog, smrknutog i okretnog čoveka uvek marljivo izbrijanih obraza i odlučno češljanog krupnog brka. Imao je ženu i tri kćerke, za koje se ponekad vajkao da ih je praktično unapred razdao tuđim prezimenima. Nadao se da će bar jedna smoći snage da vanbračno rodi: da zadrži prezime i dopiše rodoslov. Samo takvu bi on smatrao istinskom ćerkom i sve ih je savetovao da za ozbiljnu vezu traže što slabije, bezvoljnije i siromašnije mladiće, kako bi lakše mogle da ih ćušnu čim zatrudne. Ako se baš bude moralo, natmureno bi promrsio Ratomir: „Malo i obeštetiti govna!“

Slave je održavao uvek u obe svoje zalivske kuće: po jedan dan Svetog Arhanđela Mihaila u Risnu i Kamenarima. Risanska manifestacija u renoviranom porodičnom domu bila je kudikamo raskošnija. Tako se prošle, 1996. godine, Ratomir zaprepastio kad mu je na kamenarsku došlo svega šest zvanica. Tome su kumovali finansijska kriza i uspešan prvi, risanski dan slave, kakav ne valja kvariti. Ali nekada je umelo biti i preko trideset gostiju i na skromnijoj Ratomirovoj proslavi u drevnoj i ne sasvim uspešno preuređenoj kamenarskoj porodičnoj kući.

Sofra je bila prepuna đakonija koje su za šest zvanica delovale pretenciozno, gotovo nepotrebno. Ratomir je grlato i panično tražio pomoć svog zeta Vasa Drobnjakovića, sveže penzionisanog vaspitača u Bijeloj. Taj je moj teča na Ratomirovoj slavi poslao poruke sa domaćinovog pejdžera svojim ljudima s pejdžerima, kakav on nije imao ali mu je moj stric obećao jedan. Vaso je zamolio sebi jednake, mada su za razliku od njega imali pejdžer, da angažuju decu koja su kod slavljenika, osim ponekog oca, dovela školsko društvo. Njegova zamisao bila je da se gorak utisak pustoši slave izgubi makar u dečjem smehu i zadirkivanju. Onda su se, zbog nekog nesporazuma u zadirkivanju, deca a zatim i stariji posvetili opštoj tučnjavi. Sve će ih pomiriti Ratomir, vadeći pištolj iz kućnog ogrtača i obećavajući da će pucati. Vaso Drobnjaković ostao je kivan na oca čijeg je sina na slavi prebio njegov Novelja, nekog Mandića. Taj je Mandić išamarao malog pobednika Novelju Vasovog i nokautirao Vasa Noveljinog. Sećam se svog teče kad mu je modrica na licu požutela: dobro mu je stajala uz plavu kosu, po kojoj se razlikovao od većine tamnokosih i visokih takozvanih Starohercegovaca, u kakve sam spadao i sam.

Ratomir nas je posećivao neuporedivo češće nego mi njega. Moj otac Radan i ja smo mu retko odlazili u Beograd, a majka Borka nikada. Stric se trudio oko naše porodice mnogo više nego mi oko njega. Imao je više uslova, a i činilo mi se da se upinjao da nam pomogne kako bi obezbedio da od svih nas, kad smo zajedno, govori jedino on. Strika Ratomir je bio čovek monologa.

Povremeno je slao novac svom bratu i meni. Otac je pošiljke prihvatao nevoljko, a ja vrlo rado. Gotovo svakog leta, Ratomir mi je nalazio sezonski posao u Zalivu. Zahvaljujući njemu sam između juna i avgusta skoro svake godine izdavao suncobrane jednog hotela u Risnu ili bio šanker u Herceg Novom, ili recepcioner u Igalu, a ako nije bilo druge, šankerisao bih i u Kamenarima, gde sam radio i u pekari. Ratomir je posredno bio zaslužan što sam na mestu gde je to bilo lakše upoznao poneku turistkinju i poznanstvo produbio. Odmah bi se to pročulo, gotovo svaki kontakt muškarca na ulici sa ženskom osobom izvan rodbine smatran je, bar u tom delu Zaliva, bespogovornim dokazom seksa. Čovek bi, ne daj bože, mogao da obleži rođaku a da ne bude sumnjiv.

Ratomir je podjarivao priče o sinovcu kao o zavodniku: lišen naslednika, ipak je mogao da se pohvali kako je njegov najbliži potomak za razliku od većine srodnika prava momčina, a ta reč je imala gotovo značaj titule. Možda me je zato ponekad zvao sine, mada je preterivao: nisam bio ni izbliza s toliko mnogo žena koliko je on želeo ili bar tako predstavljao. Da ne pominjem kako sam, najčešće, izvan sezone mogao isključivo da drkam.

Na ponekom okupljanju bi, kad se napije, Ratomir govorio o meni sa simpatijama i kroz uzbuđen grohot tvrdio kako svaku turistkinju obležim i poteram. To me je već bolelo jer je bilo sasvim netačno. Sa jednom od nekoliko turistkinja s kojima sam se zbližio u Risnu, uspeo sam da održim kontakt. Zbog te mlade muzičke urednice sa Senjaka bio sam blizu da prihvatim povremene stričeve ponude da se preselim iz Zaliva u Beograd i zaposlim kod njega. Tako bih mogao stalno da je viđam, no ta je devojka nemarom izgubila naše dete.

Ratomir se jedanput pred rodbinom toliko napio da mi je rekao da sam govno. Obrazložio je to mojom neodlučnošću i preteranim mešanjem s turistkinjama leti i zagalamio da bi najmudrije i najmudatije bilo da se odmah oženim i stablo produžim i proširim s bilo kojom časnom curom iz rasne i čestite zalivsko-starohercegovačke kuće. Ratomir je uskoro promenio raspoloženje i temu: pred svima je otkrio da većina njegovih problema potiče iz činjenice da mu je žena Bačvanka. Samim tim, ni ćerke u startu nisu moje koliko bih želio, briznuo je u plač. Kad bi se što uzbudio, vraćao se na ijekavski. Eh, da je bar iz sestre Šumadije, maštao je. Ali to mi tad ne bijaše važno i sâm sam je birao, moćno je zaplakao i zaključio: – Pi, kako sam se zajebâ!

Da bi se malo pribrao, zamolio je domaćina da naredi domaćici da mu pristavi lončić domaće kafe. Ratomir ga je zaista celog ispio, otreznio se i nije progovarao do kraja slave.

Inače je na čestim porodičnim ili starohercegovačkim okupljanjima u Risnu, Kamenarima i, najređe, Herceg Novom, scenario uvek ponavljan. Pre ručka bi, uz mirisnu dunju ili zaudarajuću šljivovicu, gosti obično izveštavali ko je u poslednju nedelju bio u risanskoj Crkvi Svetog Petra i Pavla ili bar u nekoj od kamenarskih, a ko izostao, ko je kad počeo da dolazi na liturgiju, ko je u međuvremenu preživeo bolest, a ko nije. Delovali su kao u sve manje laganom zagrevanju za prepirku dok su uz rakiju, sir i pršutu – i eventualno svežu ili suvu smokvu – pretresali nove podatke o nekom nedavnom okupljanju ma koje vrste, samo da je neko onde počinio kakvu neregularnost. Sa neregularnosti lako su prelazili na Gorski vijenac, čije su najmilitantnije stihove dokono citirali. Jedanput kad je moj otac pokušao da skrene pažnju ka opštijem gnomskom sloju dela, recepcijski nepravedno zapostavljenom spram ideološkog, burno je ućutkan a neki je Mandić dodao da ga ništa ne razume ali da ga savetuje da odmah zaćuti. Videlo se da bi on Radana, da nije bio prisutan Ratomir, najverovatnije prebio.

Uz sam ručak je po internom bontonu najadvekatnije bilo prepričavati istoriju selidbe iz nekog udaljenijeg dela Stare Hercegovine u Risan i okolinu. Kod te tačke je relativna ravnopravnost pripadnika skupa prestajala jer bi se obično govorilo o poreklu domaćinovog prezimena i selidbama njegovih predaka. Tri takva govornika slušao sam u njihovim kućama po dvaput, i prošlu verziju seobe bar dvojica su bezmalo poništili novom, koliko god da su se držali osnovne, usmeno utvrđene verzije, ako usmenost može da se fiksira. Sumnjam da je iko sem mene pamtio šta je neki domaćin godinu ranije o istim događajima ćeretao. Među svoje brojne mane ubrajao sam i neselektivno pamćenje. Retki, koji bi govor domaćina o vlastitoj selidbi shvatili kao zloupotrebu terena pa se naljutili i otišli, kasnije bi bili izopšteni zbog nepoštovanja običaja i pravila.

Domaćini ipak nisu mogli baš uvek da drže monolog. Poneki uglednik kao moj stric umeo je da i u gostima, usred ručka, nametne priču o poreklu našeg prezimena i o našem putovanju vekovima. To sam znao napamet: oko 1615. knezu Drakulu Mandiću u Drobnjake na konak došao pljevaljski paša kom se moralo zaboraviti ime. Mislio da sutradan uz pratnju koju je poveo kupi harač po plemenu, ali mu se svide Drakulova kćer Milica i zatraži je knezu za ženu, a četiri drobnjačke cure za pratnju. Moj otac je tvrdio da je paša tražio Milicu da bi je izjebao. Ali to Radan nije smeo glasno da izgovori, radije mi je šaputao.

Drakul je, u svakom slučaju, imao šest sinova: u zoru se jedan preruši u sestru, a četvorica u drobnjačke lepojke; najmlađi brat Joksim još je spavao. Prerušavanje je bilo uspešno: i paša i pratnja su ubijeni. Uteknu Drakul i Milica i pet sinova u haljinama. Kada je najmlađi shvatio da su pobegli, pustio je jauk koji oni nisu videli ali su ga čuli, upamtili i, kao pametan svet, primenili: po njemu se preimenovali. Osim toga, mudro je i sa zakonske strane bilo prozvati se Jauković jer su pod prezimenom Mandić počinili višestruko ubistvo. Deo njih utekao je u Ledenice iznad Risna i spustio se u grad čim ga je otkrio. Drugi su dospeli još dublje u Zaliv. Moji su stigli do Kamenara.

Za desert je – ili uz kafu posle ručka – odlagana priča o istoriji Risna. Većina okupljanja odvijala se u Risnu, a o Kamenarima se ionako nije imalo bogzna šta reći. Tokom iznošenja selektivne istorija Risna, obilato su upadali jedni drugima u reč; dok su prekidali, upotrebili bi upravo onaj izraz koju je prekinuti nameravao da izgovori. Delili su mišljenje i ispoljavali ga manje-više istim rečima. U jezgru prepričavane povesti grada bili su herceg Stefan Vukčić Kosača od doba kad mu je pripao Risan i njegov sin Vlatko Hercegović, po čijem se prezimenu i činu njegovog oca oblast u koju je gradić uvršten – uz gomilu toponima iz tadašnjeg Sandžaka, Crne Gore i BiH, uključujući i tzv. Izvornu Hercegovinu – navodno i prozvala Stara Hercegovina. Meni su slične priče bile potresne jer sam ih već dovoljno znao: ugrožavale su me predvidljivošću.

Omiljena opuštajuća pitanja posle obroka ticala su se rasističke razbibrige da li Albanci imaju rep, ali i ko je od nedavno upokojenih otišao prirodnom smrću, a koji je nesrećnik, što mu ni u paklu ne treba oprostiti, izvršio samoubistvo; porodici kog je suicidaša crkva dozvolila da se sahrani kako bog zapoveda, a čijoj familiji ipak nije; u kojoj je nestarohercegovskoj i nesrpskoj porodici u Zalivu, a posebno u Risnu i Kamenarima, bilo najviše rodoskvrnuća (o našima nisu pričali tako rado); ko je od vlasnika incestom obeščaćenih kuća sagradio najčvršće rešetke sa svih strana doma da neko siroto čedo izludelo od vekovnog incesta u porodici ne bi iskočilo i ubilo se, a ko je sagradio nedovoljno pouzdanu i samim tim kobnu rešetku; koje je samoubistvo nekog od takvih mladića ili cura izvedeno na najjeziviji i u isti mah najspektakularniji način.
 
Izvor: XXZ magazin


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
12 činjenica o zločinu i kazni fjodora dostojevskog laguna knjige 12 činjenica o „Zločinu i kazni“ Fjodora Dostojevskog
19.11.2019.
U romanu Fjodora Dostojevskog iz 1866, bivši student Raskoljnikov planira i izvršava divljačko ubistvo da bi testirao sopstvenu teoriju o tome da je on sam izuzetan čovek. Njegova posledična propast u...
više
francuska vojska zapošljava pisce naučne fantastike kako bi predviđali scenarije za odbranu zemlje laguna knjige Francuska vojska zapošljava pisce naučne fantastike kako bi predviđali scenarije za odbranu zemlje
19.11.2019.
Francuska vojska želi da shvati sa čime bi njene oružane snage mogle da se suoče u budućnosti. U pomoć su pozvali grupu ljudi koji su se izveštili u pretpostavkama o budućnosti: pisce naučne fantastik...
više
prikaz knjige između krajnosti nazovimo stvari pravim imenom laguna knjige Prikaz knjige „Između krajnosti“ – Nazovimo stvari pravim imenom
19.11.2019.
Cilj nove knjige Ivana Ivačkovića nije da samo prepriča sadržaj ploča koje su Azra i Džoni Štulić objavili u periodu 1980–1997, već da redefiniše savremeno razumevanje koje post-jugoslovenska društva ...
više
knjiga između krajnosti promovisana u požarevcu laguna knjige Knjiga „Između krajnosti“ promovisana u Požarevcu
19.11.2019.
Knjiga Ivana Ivačkovića „Između krajnosti“, koja govori o muzici i svetu legendarne grupe Azra i njenog frontmena Džonija Štulića, promovisana je 13. novembra u Požarevcu, u kafeu radija Boom 93. ...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.