„Prebivališta“: Hipnotišući efekat nestajanja

Neimenova autorka u neimenovanom gradu talasa između samoće i kratkih susreta u ovoj svedenoj studiji o otuđivanju.

Džumpa Lahiri je uglavnom prepoznatljiva po svojim delima koja se bave interkulturalnim i imigrantskim iskustvima. Kao neko ko je rođen u Londonu, odrastao na Long Ajlendu uz roditelje koji vode poreklo iz Kalkute, Lahiri je u jednom intervjuu dala odgovor na pitanje o „imigrantskim romanima“, primetivši da je u književnosti „tenzija između otuđivanja i asimilacije oduvek bila glavna tema“.

Kako bi delom izbegla takva ograničenja, sama je naučila italijanski jezik u četrdesetim godinama, preselila se sa porodicom u Rim kako bi potpuno uronila u kulturu i jezik i naposletku objavila memoare – na italijanskom jeziku. Nakon toga je prevodila dela Domenika Starnonea na engleski jezik, da bi potom objavila svoj prvi roman na italijanskom – „Prebivališta“.

Knjigu, čiju radnju pripoveda neimenovana nastavnica u neimenovanom gradu, čine 46 vinjeta koje su retko duže od nekoliko stranica iz kojih čitalac neće saznati bogzna šta. Naratorka pliva na bazenu, sređuje nokte; dosta je tu prisluškivanja i promatranja ljudi u prolazu.

Magnetska privlačnost ovog romana leži u suprotstavljenosti otvorenog i skrivenog narativa. Kada glavna junakinja pomene jednog od svojih ljubavnika ili prihvati poziv prijateljice da joj pričuva kuću na selu, takve sitnice postaju obrti. Problemi niču niotkuda, bilo da naratorka pokušava da zalepi polomljen tanjir pa se umaže super-lepkom ili se javi na slučajan poziv svog ljubavnika koji će razotkriti laž o tome kako je proveo svoj dan.

Pogađate da sveden stil proističe iz svesnog autorkinog uzdržavanja u upotrebi reči, a da su rečenice odvojene zarezima proistekle iz sintakse italijanskog jezika. Ton kojim knjiga odiše povremeno je uzbudljiv, ali i smiren.

Nagovešteno nam je da su sve misli glavne junakinje pod uticajem okolnosti u kojima je nastupila iznenadna smrt njenog oca kada joj je bilo petnaest godina. Pa ipak, ne možete se odupreti utisku da je sudbonosna samoća takođe posledica neke više sile. Saznaćete da je naratorka jedinca koja se ne slaže sa svojom majkom, da nikada nije napustila grad u kojem živi i da nikada nije oformila neki značajniji međuljudski odnos; kada se konačno uputi „preko grane“ gde ne poznaje jezik, pitanje da li se radi o francuskom, slovenačkom ili švajcarsko-nemačkom jeziku postaje manje važno od šire simbolike dvostruko dislocirajućeg bekstva.

Osetićete tračak uticaja „Moje genijalne prijateljice“ u težnji glavne junakinje da „ukloni svaki trag sebe“. Lahiri je 2014. godine izjavila da je pisanje Elene Ferante pod pseudonimom inspiriše, u smislu „odluke da komunicira... isključivo putem svog pisanja“, u smislu slobode koja možda ima poseban prizvuk ako ste pisac koga stalno iščitavaju kroz prizmu vašeg porekla i nasleđa.

Ipak, kada naratorka „Prebivališta“ nezainteresovano pomene „manifestacije u centru i helikoptere koji bruje od ranog jutra“, bez ičega dalje rečenog, osetićemo kako hipnotišuće hirurški stav u romanu može da se graniči sa šturom sterilnošću. Preovladava osećaj da je preporod autorke morao da počne od toga što je Italiju iskoristila kao prazno platno, i bez obzira na tu stratešku prednost, ovaj postupak ne deluje kao mesto na kom bi se autorka mogla duže zadržati. Posmatranje nekog budućeg povratka na staro trebalo bi da bude zanimljivo.

Autor: Entoni Kamins
Izvor: theguardian.com
Prevod: Aleksandra Branković