„Prave Beograđanke“ Igora Marojevića: Digresija kao književna igračka

Novi roman srpskog pisca Igora Marojevića dokazuje dve stvari: prvo, da je to autor koji neumorno, iz godine u godinu, u svojim tekstovima secira balkansko društvo. Drugo, posredi je pisac koji svaki svoj roman, stilistički i značenjski, u odnosu na prethodne koje je objavio okreće na tumbe. Ako je u prethodnici novog romana, knjizi kratkih priča „Beograđanke“ (2014), Marojević fokusirao intimnu kartu Beograđanki, ovog puta je otvorio svoju radionicu i vlastite junakinje poslao u svet. Knjiga se samo prividno fokusira na beogradske profile dama poput Emilije Reljić, Nine Obradović i Aleksandre Rakin, jer je mreža protagonista gusto tkana a narativ, što je karakteristično za autora, sve vreme koketira s digresijama. Tako je: Igor Marojević je majstor impliciranja i provokacija posredstvom književnih digresija, što mu omogućuje da na prvi pogled opuštenije i jednostavnije prikaže izuzetno guste pripovedne strategije, s tim da kao zakleti klasični fabulista dotične digresije nikad ne dovodi do kraja. Ovakva izuzetno spretna i efektna književna dosetka, možda zbog veštog tehničkog postupka, a možda i slučajnosti, daje „Pravim Beograđankama“ svežinu kakvu bi morala posedovati svaka nova knjiga bilo kog romanopisca. Čini mi se da Marojeviću uspeva da sačuva pripovedačku čednost, elan i intrigantnost upravo zahvaljujući povremenim digresijama, ili po naški: „vozimo se autoputem pa skrenemo na blatnjav put, vozimo se ubojitim terenom i šumom i kad priča postane nova i drugačija, ponovo hitro zavijemo natrag na autoput. A zatim se vozimo pravo, gde smo ranije skrenuli prema vukojebini.“

Naravno da digresija uopšte nije nov spisateljski postupak, ali je kod Marojevića posebno uživanje upravo u tom rajcanju čitaoca i trci koja se odvija na nekoj drugoj strani pa onda brzo natrag kući, u fabulu. U suštini, on koristi eksperiment s digresijama u svrhu poigravanja žanrovskom literaturom, u ovom slučaju žanrom krimića. Dotični turbo–obrti daju tekstu romana u celini posebnu draž, jer ćete od ovog minucioznog fabuliste saznati na delu da se knjiga piše rečenicu po rečenicu, reč po reč i da ga nije briga da li je to vidljivo već posle nekoliko pročitanih stranica, ili ne.

Karakterizaciju likova Marojević nikad ne izvodi tako da već na prvi pogled bude jasno ko je glavni junak; tek na kraju uloge određenog lika jasno je ko šalje igrača u igru i s vremena na vreme na klupu i vraća ga na teren. Međutim, i tada moramo da pogledamo digresiji u oči, jer nikada nije nužno da ostane onako kako je bilo tokom čitavog putovanja romana. Vivisekcija mentalne arhitekture njegovih junaka je tačna, ocrtava se i kao impresija, i kao prljavi realizam, i kao romantična dimenzija, ili kao žanrovska mešavina, ali sve to ne čini prepreku pripovedanju koje je sve vreme tečno i jasno. Takve stvari vam uopšte nije neophodno da primetite ako se književnošću ne bavite profesionalno, nego ste popodnevni uživalac knjige uz kamin. I tada možete da uživate u čitanju višeslojnog romana u kojem se, međutim, nikada nećete izgubiti u iskonskom sazvučju reči, slika i tautoloških uzoraka ili artificijelnih ideja.

Za „Prave Beograđanke“ mogu da zapišem da se daju smatrati hibridom, ali promišljenim i šahovski strukturisanim hibridom. Ne radi se tu samo o činjenici da je Marojević već odavno lukavi književni lisac koji se rado poigrava i vuče čitaoca i najpre samog sebe za nos, ali tako da sve vreme drži konce u svojim rukama.

Još nešto za šlag na torti: kliše o autobiografiji u književnosti je suvišan i nije za pominjanje ni u osnovnoj školi. Međutim, lik Igora Marojevića u romanu o kojem je reč (opet uz pomoć digresijskih finti!) većinom igra samog sebe, dok ne izvrši samoubistvo. A koliko su zbivanja aktera verodostojna a po debelu većinu njih i porazna, toliko su u isto vreme duhovita. Duhovitostima između redova autor dokazuje da u književnosti bez toga nema ni uživanja, a kamoli sugestije. 

Radosno ću se latiti njegovog novog romana, s tim što me sada zanima na koji će način ponovo da se okrene na tumbe. Ili će konačno dovesti digresiju do kraja. Pošto je tehnički izrazito dobro potkovan pisac koji, s obzirom na svoju ličnu veličanstvenu životnu priču ne može ostati prazna vreća tehnike, možemo očekivati mnogo. Vreme je za roman o njegovom životu u Španiji, recimo. Vreme je da na nekoliko godina na tumbe ode s Balkana.
 
Izvor: XXZ portal
Autor: Jurij Hudolin