Prava Dženis Džoplin

Dženis Džoplin, oštra hipi bela devojka koja je – u ondašnje vreme je to bilo popularno reći – mogla da peva kao crnkinja, trebalo bi da ima status jedne od najznačajnijih kulturnih figura u poslednjih pola veka. Međutim, iako ona svakako jeste pop ikona, njen značaj umanjen je dužinom trajanja njene karijere (preminula je 1970, u svojoj dvadeset sedmoj godini), a tome svakako nije doprineo ni način na koji je preminula (predozirala se heroinom, što je, opet, ostavilo neizbrisivu mrlju); takođe, njen imidž devojke koja je nepristojna, koja uživa u svim blagodetima života, kao i laka dostupnost svima, zaklonile su njenu ozbiljnu stranu.

Tokom decenija, o njoj je napisano je nekoliko knjiga (ističe se knjiga „Ožiljci slatkog raja“ koju je 1999. godine napisala Alis Ekols, a koja je nanovo oživela duh kontrakulture). Solidan dokumentarac Ejmi Berg „Janis: Little girl blue“ iznenadio je gledaoce promišljenom izveštačenošću kojom obiluju pisma koja je Dženis pisala svojim roditeljima. Roditelji su joj bili veoma privrženi tokom Dženisinog devojaštva u Port Arturu u Teksasu, ali i nakon toga, a Dženis nikada nije prestala da im udovoljava.

A sada je na scenu stupila maestralno istražena knjiga „Dženis: Njen život i muzika“, koju je napisala Holi Džordž-Voren – knjiga koju su svi poštovaoci Dženisinog lika i dela čekali kako bi postavila Dženis na mesto koje joj pripada. Narativni tok prati skoro svaki mesec njenog života, a posebno je važno to što je Džordž-Vorenova imala pristup svim njenim dnevnicima i pismima. (Dženis je bila izvanredna u razmeni pisama, a često su njena stanja entuzijazma ili brige ili bola praćeni rečju „SIGH“ (uzdah).) Džordž-Vorenova, poznata i po biografiji ezoteričnog muzičara i pevača Aleksa Čiltona, takođe je uspela da pronađe i ljude iz svih faza Dženisinog života.

Uprkos tome što je knjiga povremeno krcata detaljima o pevačicinom životu, mi smo dobili pravu sliku o Dženis, počevši od toga da čitamo o pametnoj devojčici koja je preskočila jedan razred u školi i koja je na kraju sa svojim ocem inženjerom mogla da razgovara o antimateriji. Pred očima nam je usijana glava, bitnica, talentovana slikarka, idealistkinja koja je prkosila ostatku svog belog teksaškog srednjoškolskog odeljenja tako što se odlučno suprotstavljala rasnoj segregaciji. „Dženis Džoplin se nikada nije smirila“, piše Džordž-Vorenova. „Ona je život prigrlila sa radosnom žestinom, mada nikada nije mogla da umakne od suštinske tame stvorene usamljenošću“, a koju je nasledila od svog povučenog oca intelektualca. Sve ovo je možda dovelo i do droge koja je bila alfa i omega slojeva društva u koje je ušla.
 
Rođena 1943. godine, vaspitavana je da bude domaćica (plela je i šila i sakupljala recepte), a taj model porodičnog života nazirao se kao spasilac svaki put kada joj je srce bilo slomljeno ili kada je njena rana zavisnost od amfetamina počela da uzima maha. Napisala je jednom prijatelju sledeće: „Svake noći trudim se da zaspim, a srce počne da mi se puni nekadašnjim nezadovoljstvom… Jebote, toliko želim da budem srećna.“
 
Dženis je svoje kasne tinejdžerske godine i rane dvadesete provela na putu, poput svog heroja Džeka Keruaka. Stopirala je od jednog do drugog bitničkog raja i naroda – Venis, Palo Alto, Grinič vilidž, boemski deo Ostina – povezala se sa revolucionarno nastrojenom grupom ljudi.

Gde god je išla, pevala je: folk, blugras, hilbili, kantri i vestern. Ali, naravno, njena najveća ljubav i zaštitni znak bila je muzika inspirisana bluzom koji su izvodile Odeta i Besi Smit.

Između svojih putovanja, ona bi se vraćala kući – igrala je bridž pokušavajući da bude konvencionalna. Zaljubila se u naizgled kultivisanog muškarca po imenu Piter de Blenk (za kog se ispostavilo da je bio veliki lažljivac) i maštala je o kući opasanoj belom drvenom ogradom, kao načinu bekstva od talenta koji je oslobodio njene emocije, a sa kojim su došli i alkoholizam i zloupotreba narkotika. „Linda“, napisala je prijateljici, a u vezi sa mogućnošću da se vrati muzici, „možeš li da zamisliš grč koji zbog svega toga imam u stomaku! Uh, premirem od straha!“
 
Međutim, vratila se muzici. Kada su je 1966, godine muzičke i emocionalne pripreme dovele do toga da otpeva Ball and Chain Big Mame Tornton, „Dženis je svaki delić bola i patnje koje je osećala utisnula u reči ’I wanted to love you and I wanted to hold you, yeah, till the day I die’“, piše Dordž-Vorenova.

O Dženisinoj ulozi u procvatu Leta ljubavi koje se zbilo 1967. godine u San Francisku naširoko se pisalo. Ipak, ovde su vrhunci ere uhvaćeni u Dženisinom delovanju i njenom ličnom uzbuđenju. „Jej! E, ovo su naši ljudi!“, bila je oduševljena nakon nastupa na Human Be-In-u sa svojim prvobitnim nesrećnim bendom Big Brader end holding kompani (Big Brother and the Holding Compay), koji je predvodila. Sem Endrjuz, zgodni član benda koji je sa njom najduže ostao, izjavio je: „Dženis je uvek imala tu foru istovremene totalne nesigurnosti i totalne snage.“

Iako se u knjizi mogu naći imena ljubavnika i onih koji su to zamalo postali (nerviralo ju je to što joj Lenard Koen nije odgovorio na pismo), producenata važnih za svet muzike, muzičara i ortaka, ne možete pročitati ništa o njenom pevačkom umeću. Povodom njene maestralne obrade pesme Summertime Endrju je izjavio da je bio očaran time kako je uspela da otpeva to „to inicijalno n u ’nothing’s going to harm you’… Jedna je stvar da odužite sa izgovorom samoglasnika, ali da produžite glas n nešto je posve drugačije“, mnogo teže svakako. To je dovelo do „jedne vrste konsonantske vokalne vožnje“.

O trenucima koji su Dženis vinuli među zvezde – u svom odelu i stileto niskim potpeticama na pop festivalu u Montereju, ona je na sebi svojestven bluz način otpevala Ball and Chain i postala senzacija – o ovome je toliko puta pisano, pa se Džordž-Vorenova mudro osvrće na samu izvedbu: Dženis „u zanosu, kao da peva sebi umesto hiljadama ljudi, Dženis je, zatvorenih očiju, blago intonirala uvodne stihove, gradeći postepeno iz ranjivog alta u osećajno mucanje, sve do višeslojnih krikova i zavijanja u katarzičnom vrhuncu“.
 
U sličnom maniru u knjizi je opisan i način na koji je Dženis pootisovala (prema Otisu Redingu) Piece of My Heart. „Malo je bilo onih koji su u to vreme shvatali“, piše Džordž-Vorenova, da ona, kada je neopozivo napustila Big brother grupu da bi osnovala svoj Kozmik bluz bend „ima jasnu ideju o tome šta želi u novoj grupi: bend inspirisan ritmom i bluzom sa duvačima nešto između fanki-soul zvuka kompanije Staks/Volt rekords i 'duvačkog roka' kolega iz Blood, Sweat and Tears iz Kolumbije, te, posebno, sedmočlane grupe Čikago, sa kojom se sprijateljila kad su zajedno nastupali.“
 
Niko od nas Dženis ne posmatra kao muzičkog producenta. Međutim, ona je to bila. Ne smatramo da je bila verbalno analitički nastrojena prema sebi. Ali ona je posećivala psihoterapeuta „zato što sam iznenada shvatila da svoju stabilnost I progres gradim na čistoj stravi, a to neće ići!“. Dženis je istrpela sve uvrede koje su joj servirali kod kuće dok nije postala poznata, a čak i kada je bila na vrhuncu svoje popularnosti desilo joj da su joj upućene seksističke uvrede što bi, u današnoj Americi gde je na snazi #MeToo pokret, značilo da bi njene kritičare dokusurili na Tviteru. Magazin Roling stoun uporedio ju je sa „moćnom kurvom“. Ralf Glison, omiljeni muzički kritičar u zalivskom delu zemlje, napisao je da bi trebalo da se vrati kod Velikog brata, „ukoliko je čak i tamo žele“.

Pri kraju svog života, Dženis se zaljubila u Dejvida Nihausa, čoveka koji je radio za vladinu agenciju Peace corps, a koji je bio inspiracija za pesmu Cry Baby; ona je želela da bude njegova savršena „stara dama“. Konvencionalni rezoni vrebali su sa svih strana, pa čak i ženu koja je osvestila toliko živopisnih novih sloboda za svoj pol.

Heroin je bio način na koji je ova žena za koju se činilo „da nikada neće moći da kontroliše svoja osećanja“ pronašla svoj mir. Dženis je preminula u motelu u kom je odsela u Los Anđelesu malo pre nego što je njen poslednji – i najpoznatiji – solo album Pearl trebalo da izađe. Dženis je sve svoje granice probila tri godine pre nego što je napunila trideset godina.

Džordž-Vorenova knjigu završava citirajući višestruko nagrađivanu kantautorku crne boje kože, što je snažan kompliment čak i nakon skoro pedeset godina od smrti Dženis Džoplin. „Za mene je Dženis Džoplin merilo svega“, izjavila je Ališa Kiz. Ovo bi nateralo Dženis da na kraju pisma uzdahne.

Autor: Šila Veler
Izvor: nytimes.com
Prevod: Nataša Đuričić Marković