Prag (ne) misli o meni

„Da li sam porasla u svojim očima­? Jesam! Da li su mi odgovarali uslovi? Jesu! Ukratko, ja sam danas potpisala svoj prvi ugovor u životu. Jeeee!", kaže sedmakinja Darja iz romana.

Roman Sonje Ćirić „Neću da mislim na Prag“ je narnijanska priča o devojčici i kafe-bašti iz komšiluka ispričana jezikom autorke koja ne oponaša govor Instagram generacije. No, to nije mana ovog romana, upravo suprotno, autorka bi bila podvrgnuta kritici iste te omladine koja tvrdi da stariji autori ne shvataju ili ne uočavaju njihove probleme, a trude se da im se frazeološki približe u svojim delima. Povrh svega, internet društveni mediji nisu tema u fokusu, što je takođe prednost ovog romana, koji je sav o stvarnim odnosima u porodici i okruženju. To je priča i o specifičnostima Vračara, opštine u Beogradu gde se ljudi zdrave na ulicama (kao i u svim drugim), šetaju pse i uzajamno se pomažu, ali je najpre poruka ovdašnjim tinejdžerima da se aktivnije odnose prema svojoj budućnosti i da sagledaju svoje potencijale. Roman je nežna i suptilna priča o prijateljstvu i društvenim odnosima koji utiču na porodicu, pre svega na decu, ali i snažan roman o tome kako nas onim što jesmo čine strast i posvećenost talentu koji svako od nas ima u sebi.

Junakinja romana „Neću da mislim na Prag“ Darja ide u sedmi razred, sanja da postane pisac, i svi se slažu da lepo piše i svi od nje očekuju da ostvari značajan rezultat na evropskom konkursu za mlade talente, a nagrada je sedmodnevni boravak u Pragu. Podržavaju je u školi, podržavaju je i vlasnici bašte „Dobar dan“, restorana koji je uvek pun cveća, domaćih sokova i kolača. Obećali su joj honorar, Darja se raduje tome budući da njeni roditelji nisu finansijski stabilni; mama je novinarka zaposlena u firmi koja ne stoji baš najbolje, a tata je u nemilosti dekana fakulteta i nezaposlen, sedi ispred televizora i gleda seriju „Rej Donovan“. Darja je svesna činjenice da njen uspeh na konkursu zavisi, između ostalog, i od političkih faktora i ne očekuje mnogo, ali ipak. Nema zle drugarice, ispostavilo se da je Tamara, koja je takođe poslala priču u Prag, iskrena prijateljica.

Darja piše zbirku priča o ljudima koji dolaze u baštu „Dobar dan“, poput gospodina Koste i simpatije Nikole, koji misli da on, kao i Alija Đerđelez, postaje običan čim siđe s konja, odnosno da se „oseća običnim čim ostavi loptu i napusti košarkaški teren“, o Veljku čiji je tata otišao na Novi Zeland sa mlađom ženom, i on to najzad prihvata i oprašta mu. Darja je napisala deset priča, poslednja je Kameni cvet.

„I sve je onako kako bi trebalo da bude“. To je rečenica iz Darjine priče kako je nastala bašta „Dobar dan“: „Rodili su se u kućama koje je spajala bašta. Prvo Duca, pa mesec dana kasnije Daca, i njen tata je zasadio kesten pored njihove kućice. Da im deca lepo rastu. Kuće su bile toliko male da se u njima nije moglo živeti, ali to nikom nije smetalo. Jer su imali baštu... I sve je onako kako bi trebalo da bude... Došli su neki ljudi sa kožnim tašnama i naredili im da se isele. Godinama posle, nekom predsedniku opštine se svidela priča o njima i o bašti, i dozvolio je Duci i Daci da nastave sa poslom.“ Kafe-bašta „Dobar dan“ nastavila je da živi svojim životom koji se dopao i mlađoj publici, Darjinim školskim prijateljima i prijateljicama.

Između ostalog, junakinja Darja postavlja pitanje opravdanosti psovki u književnosti: Ako bismo, na primer, psovale? Zašto da ne, možda jesmo, to svi rade... Tamara ne bi uradila nešto slično pa taman da joj isprazne ceo garderober, a ni ja još nisam bila u prilici da pišem o nečemu ili nekome gde su neophodne psovke...“ Gospodin Kosta iz priče pod nazivom Anemone upućuje savete za zalivanje anemona: „Otkako se moja Natalija razbolela, redovno sam ih zalivam, baš onako kako me je učila: kad mine sunce, malo vodice sobne temperature sipati isključivo po zemlji zato što anemone ne vole da im se nakvasi lišće ili latice, ali nisam uspeo da ih zadržim. Izgleda da za cveće treba imati te zlatne prste kao Natalija.“

Darja je sticajem okolnosti neposredno učestvovala u tatinom povratku na fakultet, čemu je kumovao gospodin Kosta. „Okej, jeste, Gara (dekan fakulteta, zbog kog je Darjin tata dao otkaz, prim.aut.) je raskrinkan“, navodi se u knjizi.„Jasno mi je da je to uspeh, ali zar nije moglo i ranije? Mislim, da je tata odmah ispričao sve što zna o Gari? Možda sam ja grozna, ali meni je tatina zasluga u današnjoj promeni mala. Šta ima da se toliko raduje kad je sve vreme samo sedeo i ćutao kao kukavica? Uvek je lakše biti gubitnik nego pobuniti se.“

U Darjinoj školi organizovan je neobavezan sastanak roditelja, direktora i stručnih saradnika na kojem se razgovaralo o profesionalnoj orijentaciji polaznika. „... Darjini tata i mama su analizirali sastanak. Bili su zadovoljni. Psihologu i pedagogu izneli su stav da niko nema prava ni o čemu da savetuje nekog drugog, a još manje da mu nameće mišljenje kad je u pitanju školovanje. Zato su prepustili Darji da izabere šta će sa sobom. Darja je rekla da bi ona da nastavi školovanje u nekoj gimnaziji zato što bi htela da stekne osnovno obrazovanje. Pitala se da li bi njeni roditelji i dalje zastupali stav koji zastupaju da je odlučila da ide, na primer, u knjigovođe, i zašto njeni roditelji beže od odgovornosti. Ali, samo u sebi“, navodi se u knjizi.

To je pitanje koje svaki roditelj treba da postavi glasno ili u sebi. Da li su bili kukavice, da li su bežali od odgovornosti i kako to utiče na njihovu decu i potomke?

Autor: Biljana Vasić
Izvor: Vreme