Povratak detektiva

Pet decenija od smrti Rejmonda Čendlera, kompulsivnog perfekcioniste koji je u svemu nadmašio svoj uzor i rodonačelnika „tvrde detektivske proze”, Dašijela Hemeta.

Globalnom obeležavanju pedesetogodišnjice od smrti Rejmonda Čendlera (1888–1959), pisca bez koga danas ne bismo znali da detektivski roman može biti vrhunska proza, pridružila se nedavno i beogradska „Laguna”, objavivši njegov prvenac „Veliki san” u prevodu Nenada ulića. Detektiv Filip Marlou tako se „ponovo rađa” za srpsku čitalačku publiku (na stranu oni na čije je odrastanje zagrebačka edicija „Trag” – ostavila traga).

Podsetimo se njegovog tvorca:

Čendler je rođen u Čikagu, 1888. Odrastao u Engleskoj, odakle se vraća u Ameriku 1912. sa dvadesetak pesama, objavljenih ali potpuno nezapaženih i par semestara međunarodnog prava odslušanih u Nemačkoj i Francuskoj, ali bez diplome. U Prvom svetskom ratu bori se u kanadskoj armiji. Nakon rata zapošljava se u jednoj banci u San Francisku, pomalo piše za „Dejli ekspres”, završava kurs za knjigovođe, dobija dobar posao u velikoj naftnoj kompaniji... I ženi se, 1924, ženom koja je od njega bila starija osamnaest godina, od čega je „priznavala” samo osam! Gubi posao tokom „Velike depresije”, u kojoj se izgleda i sam našao kada i njegova domovina, budući da je kao razlog za otkaz naveden alkoholizam.

Tih ranih tridesetih, Dašijel Hemet je već napisao svog „Malteškog sokola”, „jukstapozicija automatskog pištolja i čipkastih gaćica” (S. J. Perelman) već se pokazala kao dobitna kombinacija, te nije čudo što se Čendler, u finansijskoj iznudici i alkoholnoj izmaglici okrenuo pisanju priča za palp-magazine. Da bi, 1939, objavio i svoj prvi roman, „Veliki san”, u kome paralizovani general Sternvud angažuje privatnog detektiva Filipa Marloua da spasava njegove kćeri, mlade dame „koje su probale sve poroke koji postoje, a neke su i same izmislile”.

Kompulsivni perfekcionista, a Čendler je to bio, u svemu je nadmašio svoj uzor i rodonačelnika „tvrde detektivske proze”, Hemeta. Kod njega se ubistva dešavaju sa razlogom, a ne tek da bi se proizveo leš, gde ti razlozi poniru duboko u društveno biće grada u moralnom rasulu u kome su „bezakonje i luksuz najbolji kafanski drugari” – Los Anđelesa. Na te „ulice zla” on je, po sopstvenim rečima, pustio čoveka „koji sam po sebi nije zao, neukaljan je i ničega se ne boji”. Za razliku od Hemetovog Sema Spejda, koji je isključivo tvrd momak, Čendlerov Filip Marlou je uz to i „pravi vitez jednog iluzornog Kamelota” (R. B. Parker) koji, kada ne čisti luger, sa kamelom zalepljenim o donju usnu, u svojoj kancelariji na Holivudskom bulevaru 615 (telefon Glenvju 75-37), najradije rešava šahovske probleme, sluša ozbiljnu muziku, voli Meksikance i ciničnim komentarima odbija napadne plavuše.

Ovako sofisticiranom grubijanu Čendler je podario i jezik losanđeleskih ulica. Kritičari se odreda slažu da je, uz osećaj za detalj, oštra a jednovremeno lirska poređenja, do savršenstva doveden dijalog koji sa minimumom reči u podtekstu prenosi atmosferu... na velika vrata u američku književnost uveo sleng. Povremeno ga i sam izmišljajući, priznao je jednom.

Čendler je pisao sporo i malo, za njim je ostalo tek sedam romana i dvadesetak priča, što je u detektivskom žanru kontraindikovano sa zaradom, te se zarad preživljavanja bavio i pisanjem filmskih scenarija u Holivudu koji nije voleo. Slava i novac došli su tek posle Drugog svetskog rata, sa džepnim izdanjima njegovih knjiga, jednovremeno sa filmovanjem „Velikog sna”, a kasnije i ostalih njegovih romana, sve odreda remek-dela film noara. „Veliki san” ipak će ostati najbolje upamćen, pre svega zahvaljujući paru Bogart–Bekol u naslovnim ulogama, kao i činjenici da je na scenariju radio i Vilijem Fokner. Osim Hemfrija Bogarta, u ulozi Filipa Marloa ogledale su se mnoge glumačke veličine, od Roberta Mičama u adaptaciji Čendlerovog romana „Farewell, MyLovely” (1975) i rimejku „Velikog sna” (1978), preko Dika Pauela, Eliota Gulda i drugih, ali ga nijedan nije nadmašio.

„Američki san” se za razliku od „velikog sna” nikada ne ispunjava bez greške, pa ni za Čendlera. Posle ženine smrti, 1954, iznova zapada u kliničku depresiju koja ga dovodi i do pokušaja samoubistva, o kome je kasnije pričao da je to najtrapavije samoubistvo ikad izvedeno: zatvorio se sa napunjenim pištoljem u tuš kabinu i ispalio nekoliko metaka u svim pravcima sem pravog, ali je prethodno pozvao policiju. Nakon ovog debakla odlučio se za sigurnije oružje koje je mnogo bolje poznavao – alkohol..

Marlou i Čendler rastali su se pre tačno pola veka, 1959, na sahrani sa samo sedamnaest ožalošćenih. Čendler je utonuo u svoj „veliki san” a Marlou... sa njim ćemo još dugo drugovati.

Autor: Mirjana Ðurđević
Izvor: Politika