Potraga za ocem: Enes Halilović o romanu „Ljudi bez grobova“

„Bilo je to u ono doba kad beše primamljivo mužjacima da se bore za ženku... Potka mog romana je jedna istinita priča o odmetniku koji nije mogao da se oženi devojkom koja mu se obećala. U osnovi knjige je ljubav, zaplet pre raspleta.“



Odmetnik je poznat široj javnosti, a ja sam se raspitivao o ocu i sve što sam čuo pohranio sam u ovu knjigu koja brani na gol-liniji i boksuje među konopcima“ kaže, za Novosti, pisac Enes Halilović, o romanu „Ljudi bez grobova“, koji mu je objavila Laguna.

Roman je, kako dodaje, lična istorija ili, preciznije reći, hronologija njegove poetike:

„Tu su ljudi koje sam sretao, knjige kroz koje sam prolazio, nojevi koji ne stavljaju glavu u pesak, ali čovek koji je osećao ponos i ubijao zbog žene – on je gorivo romana koji u središtu moje pažnje ima žicu univerzalne fascinacije očevima.“

Šta vas je u tom događaju podstaklo na pisanje knjige?

Potreba čoveka da voli stoji u korenu čovekove težnje da ljubav iskaže. Muškarac koji se borio da ima ženu koju voli ponižen je time što je mlada data drugome i bogatome. Uvređen, odmetnuo se, počeo da ubija ljude, delio je pravdu-nepravdu. Čak ni to što su ga oženili mojom majkom, a to samo da bi zaboravio ženu koju voli, nije ga sprečilo da učini to što je učinio. Dugo sam nosio ovu temu. Još od leta 1992. počeo sam da prikupljam građu; beležio sam, tražeći oca, sve što bih čuo o njemu – konačno, sada, roman teče pred očima čitalaca i zapljuskuje obale stvarnog i mogućeg.

Zašto roman nosi podnaslov „Goldbahova hipoteza“?

Taj nerešeni matematički problem bio je preokupacija mog najboljeg druga koji mu se, na neki način, približio baš kao što se približio Poenkareovoj hipotezi. Ja sam video da ljudi učestvuju jedni u drugima kroz procese mišljenja i ponašanja, i istoriju čoveka vidim kao istoriju deljivosti, jer se neki ljudi ponašaju kao antene nekih drugih, naročito su deca vrlo često antene svojih majki ili raznih uzora. Zagledan u deljivost, a opčinjen matematikom, iskoristio sam Goldbahovu hipotezu kao nemu među koja stražari kraj moje fabule.

Ovo je potraga za ocem, ali i za mitskim, književnim očevima, za istinom i identitetom...

Otac biološki, otac mitski; očevi antički, očevi poetički i praočevi – svi ti očevi su u srodstvu i svi na neki način, kroz deljivost, učestvuju u istoriji literature opšte i literature bilo kog pisca. Pa i očevi kojih nema, nikad viđeni očevi, zjape iz mnogih književnih dela. Istorija literature je istorija dece koja tragaju za svojim očevima. Šta je novo u mom traganju? Nova je putanja kojom sam prošao. Mnogi će reći da je to bio težak put, ali ja sam srećan čovek, jer sam prošao putem ovog romana.

Jedno poglavlje posvećeno je streljanju đaka u Kragujevcu. Zašto?

To je hor glasova. To je hor svedoka. Kao kod Sofokla, hor ne utiče na radnju, ali utiče na predistoriju romana. Godinama sam izučavao taj strašni oktobar u Kragujevcu i pročitao sve glasove svedoka, preživelih, kao i onih koji su izgubili najmilije. To je strašan događaj, stiče se utisak da je potisnut iz umetnosti, a mene je, kao grudva koja pokreće lavinu, da sabere glasove ovog hora navela jedna rečenica oca koji je uskočio među decu, zagrlio sina i rekao: „Acika, sine, ide tata s tobom“. Možda je to najbolje što je otac mogao da učini za sina, u tom trenutku.

Imaju li ljudi danas koncentracije i kondicije za čitanje?

Ko nema koncentracije i kondicije ne mora da čita. Nije kažnjivo nečitanje. Ne razmišljam o kvantitetu, nikada na svetu ne beše veliki procenat čitalaca, ali koliko god bio broj čitalaca – to nije mali broj. Ima romana nad kojima su drhtali i drhte milioni čitalaca. Javljaju mi se, pišu mi pisma prvi čitaoci mog romana „Ljudi bez grobova“. Izlazak romana je za mene važan trenutak, svečanost koju provodim u tišini.

Da li su nam knjige u doba korone malo potrebnije nego ranije?

Potrebne su nam i pre zaraze i posle zaraze. Ne znam da li su ljudi više čitali u karantinu. U rijaliti programima nisu sigurno videli ništa novo, a dobre knjige postoje iako nisu u većini, jer se štampa mnogo loših knjiga. Nesigurna vremena pokažu i ljude i neljude, ukažu na mudrace i pokažu budale koje su dočekale priliku da raspravljaju po internetu o svemu što ne znaju. Pisci sve beleže, pažljivije od istoričara, i ja piscima više verujem nego istoričarima.

Kako ste provodili i podnosili protekle mesece epidemije? Vaš Novi Pazar je bio pod velikim udarom...

Možda bi bilo bolje da odgovor na ovo pitanje dam kroz neko književno delo. Lako bi bilo sve reći u jednoj rečenici, ali tu važnu rečenicu treba obrazložiti. Nakon velikog udara kovida 19 u Novom Pazaru, pitam se: ako pojedinci misle da ne postoji odgovornost, postoji li u njima savest?

Razgovarao: Branislav Đorđević
Izvor: novosti.rs