Poštar koji nije pozvonio

„Mnogo sam razmišljala, Frenk. Noćas. O tebi i meni, o Holivudu, zašto nisam uspela na filmu, o onoj birtiji, o drumu i zašto ga voliš. Mi smo samo dve propalice, Frenk. Bog nas je one noći pogledao. Dao nam je sve što dvoje ljudi poželeti mogu. No mi prosto nismo ljudi za to. Imali smo onoliku ljubav i poklekli smo pod njom. To ti je kao veliki avionski motor koji te odnese u nebo do vrha planine. Ali ako taj motor staviš u ford, on se raspadne u paramparčad. I to smo mi, Frenk, dva forda. Bog nam se odozgo smeje.“

Oštećeni likovi, nasilje, bujni seks, loši izbori i ljudi osuđeni na propast – ovo je jedan od pionira kriminalističkog noara i knjiga koja je bila podjednako uspešna i ozloglašena kada je objavljena.

Veoma nam malo fali da skliznemo u potpuno ludilo. To je Kejn želeo da nam poruči ovim romanom. Možda ste pomislili da je ovo knjiga o ženi koja vara muža sa poštarom, i da je njegov tajni znak da pozvoni dvaput da se uveri da je muž na poslu. Ili da je glavni lik pomahnitali poštar ubica? Međutim, u ovom remek-delu poštar se uopšte ne pojavljuje i nema nikakve veze sa radnjom. Naslov je, kako kaže Kejn, metaforičan i šalje poruku da će njegove likove stići karma kad-tad i da će biti kažnjeni za svoje zločine.

Roman pripoveda o Frenku, probisvetu koji nalazi posao u oronulom restoranu i zaljubljuje se u Koru, zavodljivu suprugu vlasnika. Njihova veza, prepuna požude i nasilja, vodi Frenka i Koru opasnim putem. Priča prati put likova do samouništenja, motivisanih karnalnim željama. Požuda i pohlepa dovode do ubistva. Anksioznost i strah dovode do izdaje.

Ono što je specifično za Kejna jeste beznađe. Srećan kraj nije namenjen likovima koje on stvara. To važi i za Frenka i Koru. Završetak zadovoljava karmičku odmazdu. Uticaj ovog autora prevazilazi granice žanra, a najveću pohvalu je dobio od Albera Kamija, koji je izjavio kako mu je baš „Poštar“ poslužio kao inspiracija za „Stranca“.

Istoimeni film snimljen 1946. sa Lanom Tarner u glavnoj ulozi bio je jedan od prvih filmova noar žanra. U još poznatijem rimejku iz 1981. igrali su nezaboravni Džek Nikolson i Džesika Lang. Ovaj film je takođe pokrenuo niz filmova po uzoru na Kejnov „šablon“, koji prikazuje preljubu, pohlepu, supružničku izdaju i ubistvo.

Kada je objavljen 1934. godine, izazvao je burne reakcije kritičara. Zbog scena nasilja i sadomazohističkog seksa, što je u vreme kad je objavljen bilo tabu, postao je prava senzacija. S jedne strane bio je osuđivan, pa čak i zabranjen u Masačusetsu, a s druge naveliko hvaljen.

Džejms M. Kejn je priznat kao jedan od najvećih majstora američkog noara. Ovo je njegov prvi roman i ubraja se u najznačajnije krimiće 20. veka. Doživeo je više od sto izdanja, a ovo je prvi put da se prevodi na srpski jezik.
 
Autor teksta: Dunja Lozuk