„Poslednja žrtva“, intervju sa Tonijem Parsonsom

Dok razgovaram sa Tonijem Parsonsom u Smitfild kafeu, na um mi padaju samo novinski naslovi i pohvalne etikete: nagrađivani novinar, profesionalni provokator, bestseler pisac krimi romana.

Dok skida jaknu i kapu, ovaj dopadljivi šezdesettrogodišnjak koga je karijera provela od radnika u fabrici džina, preko novinara muzičke industrije, kolumniste jednog tabloida do bestseler pisca, Toni Parsons mi priča kako se jednom prilikom zaglavio u liftu sa Elmorom Leonardom; kako je nestao restoran iza ćoška gde se, tokom devetočasovnog ručka, legendarno napio intervjuišući Džordža Majkla (bio je koautor Majklove autobiografije). Da je odbio ponudu Dejvida Bouvija da straći tri godine života pišući njegovu biografiju. Da mu je Ijan Renkin poslao poruku kada je objavio svoj prvi triler: „Bože, samo ne još konkurencije...“.

Rođen i odrastao u Eseksu, Parsons je izabrao ovo mesto za prebivalište njegovog fiktivnog detektiva Maksa Vulfa. „Da, bio sam na proslavi pedesetog rođendana Pirsa Morgana...“, kaže, insistirajući da plati račun dok kupimo jakne i torbe. Tu informaciju je nehajno plasirao posle priče o tome da Morgan živi u Saseksu odakle je i Parsonsova prva žena Džuli Burčil.

Prošlo je 30 godina od kada se razveo od Burčilove sa kojom je proveo tri godine u braku – upoznali su se krajem sedamdesetih kada je časopis NME postavio oglas za mlade novinare. Ostavila je Parsonsa da sam podiže njihovog trogodišnjeg sina Bobija. Njihov razlaz je dobro dokumentovan i pripada već dalekoj prošlosti, pa je nejasno zašto je pominje kada je već 25 godina veoma srećno oženjen Japankom Jukiro. Upoznali su se dok je ona studirala na Heriot Vat univerzitetu, imaju ćerku Džesmin i žive u Hampstedu.

U svakom slučaju, tema intervjua je Parsonsova nova literarna uloga –  autora bestseler trilera. Rankin je bio u pravu što je brinuo zbog novog policajca na opasnim ulicama grada. Prva tri romana serijala „Jedan po jedan“, „Stari grobovi“ i „Klub za vešanje“ pokorili su bestseler liste i zainteresovali Holivud. „Verovaću kad vidim! Prodao sam Džuliji Roberts prava za knjigu 'Family Way'. Napisao sam scenario, ali je ona zatrudnela sa trećim detetom pa se film nikada nije realizovao.“

„Poslednja žrtva“, njegov četvrti i najnoviji triler, brza, vešto zamišljena priča o trgovini ljudima opet prati avanture detektiva Vulfa sa odeljenja za ubistva, koji sam podiže šestogodišnju ćerku Skaut. Njih dvoje žive u Smitfildu sa King Čarls španijelom Stenom (Parsons je veliki ljubitelj pasa i često tvituje o svom King Čarls španijelu koji se takođe zove Sten). Tata i ćerka iz romana često doručkuju palačinke u ovom kafeu, baš kao i mi.

Parsons je pokušao da od Vulfa stvori lik koji će biti ikona poput Džejmsa Bonda, a serijal je napisao sa idejom da to budu uzbudljivi trileri sa emotivnom crtom, ali nije siguran da mu to polazi za rukom.

„Otišao sam na prikazivanje filma Sema Mendesa 2010. godine. Nisam ga poznavao, ali mi je pisao da mu se veoma dopao roman 'Čovek i dečak'. Rekao je da snima film o Džejmsu Bondu. To je tada bila velika stvar: oskarovac, pozorišni i režiser umetničkih filmova planirao je da radi film o tajnom agentu 007. Od malena je voleo romane i rekao mi je da će pokušati da uhvati suštinu Bondovog lika što nikada ranije nije bilo urađeno.“

Parsons se prisetio svoje adolescentske strasti prema Bondu. „Otišao sam kući i, poput Sema, počeo sam opet da ih čitam. Pre nego što sam stigao do kraja prve strane 'Kazino Roajala' pomislio sam da ću pokušati da stvorim junaka koji će imati svoj serijal. Stvaranje Bonda, Rebusa, Šerloka Holmsa je izvanredno dostignuće. Hteo sam i ja da pokušam. Potrebno je mnogo rada – morate da napišete bar tri knjige. Uradio sam to bez ugovora jer sam znao da će mi stari izdavač udovoljiti iako sam znao to je bio veliki rizik. Bile su mi potrebne dve godine, ali sam bio uveren da ja to mogu. Kao što je rekao Džon Le Kare, nije autentičnost ta koja se računa već kredibilitet. Morate da verujete u priču kako bi se čitalac izgubio u njoj.“



Kada je napustio redakciju časopisa NME, Parsons je odlučio da će Vulf živeti u Smitfildu. „Poznajem dobro taj kraj, ali sam ipak posle druge knjige otišao u jednu turu razgledanja; razgledao sam stanove i pomislio kako Maks živi baš tu, u jednom loftu. Iako volim usamljenike poput Ričera i Marloua, ipak sam hteo da moj junak bude drugačiji.“

Dakle, ništa od usamljenog vuka? „Ne. Kada sam imao dvadeset godina, prešao sam iz jedne porodice u drugu, pa u sledeću, i onda u još jednu. Bio sam u svakoj vrsti porodice koja postoji. Naravno da crpim iz sopstvenog iskustva, ali sve je podređeno priči. Ćerka mi ima 15 godina sada. Obožavam je, ali mi zaista nedostaje kao petogodišnjakinja, šestogodišnjakinja, sedmogodišnjakinja, pa je to možda najsnažniji impuls od svih. Moja nostalgija za detinjstvom moje ćerke. U svakom slučaju, dopala mi se ideja da Maks bude porodičan čovek, ali ne papučar već otvoren za romantične i seksualne avanture.“

Ali, kaže, London je daj koji daje uverljivost romanima. „To je grad koji je zgodan dekor za misteriju i zločin. Pročitajte 'Olivera Tvista', na primer. Bili Sajks vuče dečaka sa kraja na kraj Smitfilda. Sve je tu osim živih životinja u mesari. A tu je i podzemlje – poznate bande poput Krejovih i Ričardsonovih. U 'Poslednjoj žrtvi' imamo rivalsku, fiktivnu porodičnu grupu – Ratne dečake.“

Rođen u Romfordu u „finoj, poštenoj radničkoj porodici“, Parsons je završio osnovnu školu. Njegov otac, ratni heroj, bio je trgovac a majka konobarica. Sa 16 godina je počeo da radi u fabrici džina. Tada je napisao prvi roman „The Kids“ koji je prodat u 25.000 primeraka i na kojem je zaradio oko 700 funti. „Uvek sam znao da ću pisati; blagoslov je pronaći nešto čime zaista želite da se bavite.“

Autor: Džeki Meklon
Izvor: heraldscotland.com